Obrazovanje: Gde da se ugasi svetlo

Svi znamo da nas je poklopilo mračno vreme i da verovatno dolaze još crnji dani. U redu, to možemo da vidimo i kao izazov i poziv da se promenimo na bolje, ako na stvari gledamo optimistički, što je, priznajem, teško. Svedoci smo velikog rasta desnice širom Evrope, gaženja mukotrpno stečenih ljudskih prava po celom svetu, ekonomske krize i svakako energetske krize koja će nas, izgleda, zimus satrti. Očekujem da će se Skoplje i Beograd uskoro nadmetati u zagađenosti, pa ćemo solidarno udisati otrove. Razume se, naš grad i naša vlada ne preduzimaju ništa u vezi sa strahovitim zagađenjem vazduha koje nam sleduje ove zime. Znači, bave se time da se građani ne smrznu i ne umru od gladi, ali iskreno mislim da su uglavnom nesposobni i verovatno ih zanima samo kako da svoju decu isele iz zemlje koju su godinama muzli.

Kako god bilo, danas želim da govorim o obrazovanju kao prioritetu kada je reč o onome što treba da se spase u narednom periodu, pa ću sad objasniti kakve veze energetska kriza ima sa tom temom. Radim na Filološkom fakultetu i, kao i obično, čim smo napravili raspored i završili sve obaveze u vezi sa predstojećim semestrom, dobili smo odluku da nećemo moći da držimo nastavu posle dva sata po podne zato što nema sredstava za grejanje fakulteta. Nastava će se, kao i u vreme pandemije, delimično odvijati onlajn. U poslednje vreme govorimo o brutalističkoj arhitekturi kao o nekoj vrsti estetskog ispada iz nedavne prošlosti, ali moram vas podsetiti da je podjednako brutalno raditi i studirati u tim sivim zgradurinama očigledno napravljenim s ciljem da se ljudi u njima osećaju neprijatno. Stoga je normalno što takvo zdanje nikada ne može normalno da se zagreje – išli smo na posao sa grejalicama i sedeli na predavanjima u zimskim jaknama i rukavicama. Istovremeno, šuška se da će i škole delimično morati da se vrate na onlajn nastavu. Ne bi me iznenadilo da se, čim dođu hladni, sivi meseci u kojima ćemo se gušiti od otrova, ponovo donese odluka da se deca vrate kući i da bude isto kao što je bilo tokom pandemije.

Da, onlajn nastava je, hvala bogu, bila nekakvo rešenje za barem kakvo-takvo školovanje. U međuvremenu, trebalo je da vlada obezbedi vakcine za decu i da edukuje i ohrabri odrasle da se vakcinišu (jer se pokazalo da primitivno ne verujemo u nauku), ili pak da obezbedi nekakve uslove za školovanje u pandemiji. Ali na početku školske godine deca nemaju udžbenike, a kamoli maske, vakcine i filtere za vazduh. U ovom trenutku, izvesno je da normalnog obrazovanja neće biti još neko vreme. A možda i nikad, ako nešto ne preduzmemo.
Kao nastavnik, svedok sam pada nivoa znanja, porasta drske neobaveštenosti i sklonosti teorijama zavere poslednjih godina. U svakom semestru padam u sve dublje očajanje (otud i nadahnuće da pišem o ovoj temi), uglavnom zato što nepoštenost i snalažljivost sada nalaze načine da se prenesu i na onlajn područje. U stvari, govorim o fenomenu koji verovatno postoji i u Srbiji, a kod nas je ovekovečen u junaku narodnih priča po imenu Itar Pejo, prilepskom prostaku koji na neki način sve uspeva da zezne glupavim fintama i bezobraznim nepoštenjem. Priče o ovom prepredenom junaku još se uče u osnovnoj školi, pa nije čudno što se takve etičke vrednosti prenose i u obrazovni sistem. Naime, student će sesti i napamet naučiti ceo esej od tri stranice radije nego da pročita knjigu i napiše osvrt na nju svojim rečima, ćutaće i tupavo gledati u kameru, nadajući se da ću se smilovati ili da će mu možda nešto sinuti, radije nego da sedne, nauči nešto i ne traći vreme ni meni ni sebi. Današnji student (čast izuzecima, molim vas, jer imam neverovatno predivne studente) iliti budući profesionalac ne gleda kako da nauči nešto iz svoje struke, nego gleda kako da se provuče kroz sistem a da ni prstom ne mrdne, i za to još dobije i nagradu. To, da se razumemo, nije ništa novo: to je naš mentalitet i naš društveni fenomen. A pandemija mu je samo pomogla da se još snažnije ispolji. Sada uvek postoji razlog što su kamera i mikrofon isključeni, uvek postoji razlog što ne može da se dođe na čas, uvek postoji razlog što je student nespreman, “izvinite, nema interneta, izvinite, nema struje, izvinite, gubite se, ne čujem vas, ne čujem pitanje”…

Ovog leta sam treći put predavala kreativno pisanje deci iz celog svega koja su se sama prijavila za kurs za koji vlada velika konkurencija. I tamo se dogodilo isto: isključene kamere, nepročitane priče, nenapisani tekstovi. I najbolji se gube u zum učionici. Rezultat – znanje se ne stiče i ne pokreću se nove rasprave. Kome to ide u prilog? Razume se, desnici, ona mrzi obrazovane ljude koji umeju da misle svojom glavom. Nije slučajno što se u Americi sada zabranjuju knjige, što se u školama zabranjuje pominjanje kritičke teorije rase i što postoji do sada neviđen manjak nastavnog kadra: profesija nastavnika je obezvređena, obrazovanje je dovedeno u katastrofalno stanje. Pa, da razmislimo dobro – treba li tu da gasimo svetlo?

Autorka je književnica iz Skoplja
S makedonskog prevela Lora Podbarski

„Vreme“ broj 1656, 29. septembar 2022.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com