Poznato je da je ostajanje kod kuće ubedljivo najgluplji način da se provede veče, naročito ako to uključuje makar i krajnje selektivno (pre)gledanje TV-programa; ja sam, međutim, baš tako proveo ovaj ponedeljak, pa sam valjda i dobio po zasluzi. Ipak, dve su se stvari koje sam te večeri video i čuo stopile u bizarni amalgam koji (mi) govori sve o Užasu Praznine ovdašnjeg medijskog pejsaža otkad više ne važi ona Štulićeva „uloge su davno podijeljene i svak’ ide svojim putem“, to jest otkad je pad Omraženog Zlikovačkog Režima doveo u (medijski) dominantnu poziciju onu po svenivelišućoj i nihilističkoj Megatolerantnosti čuvenu „školu mišljenja“ koja novinarstvo vidi kao pridržavanje mikrofona ama baš svakoj Zamlati U Prolazu.
Na kraju večernjih vesti TV B92, u rubrici „Kažiprst“ u kojoj gostuju ljudi iz medija, uredništvo televizije počašćene slavnim imenom jednog legendarnog radija ugostilo je – sasvim dobrovoljno i na vlastitu inicijativu – izvesnu gospođ(ic)u Lakić, novinarku nečega što se zove Srna, a čega se svi koji nisu iznajmili mozak vranama na kljucanje veoma dobro sećaju kao entuzijastičkog servisa za distribuciju rasističkih nebuloza iz karadžićevske ratne kuhinje. Oh, pardoniramo unapred, možda gospoj(ic)a tada nije radila tamo, možda je bila, recimo, u „Našoj borbi“, ama smo je zaboravili, sram nas bilo?! Anyway, retro-štreberski styling ove markantne persone – kakva bi u boljim domaćim filmovima iz poznih pedesetih igrala Drugaricu ideološki i erotski nabaždarenu protiv dekadentnih zapadnjačkih plesova, koketnog „buržoaskog“ oslovljavanja i ljubimrukisanja, kasnih izlazaka, a bogami i sumnjivo mehurićaste cockte (od koje ‘oće da se poludi i da se sasvim izgubi Klasna Svest) – nepogrešivo se uklopio u njen vehementni verbalni nastup-istup, sastavljen od jedne jedine bez daha izdeklamovane i pet-šest minuta trajuće rečenice, iz koje sam najbolje zapamtio karakteristično pronicljivu misao kako je lord Paddy Ashdown – novi guverner od Bosne – „osvedočeni Srbomrzac“. Nemojte ni sumnjati da voditeljka nije imala primedbi, nije ona tu da sudi, ona je Profesionalac, njoj su sve reči ravnopravne… Biću sasvim iskren: baš me briga za lorda Ashdowna, nije ni taj neka cvećka, i mora da je ljudima ili Bogu nešto kriv čim ga je poslalo baš u Postdejtonsku Bosnu, tu polupustu, sasvim tužnu i zdravo nagorelu zemlju koju su raznorazne pobesnele srne svih triju dinova obrstile do balčaka; kada se, međutim, sa televizije koja u uglu ekrana nosi logotip jedne Dragocene Drugosti iz onih najtežih vremena divljajuće obezljuđenosti, pravo na mene iskezi i zasikće povampireni naci-diskurs, karakteristično drvenasti jezik jedne epohe Organizovanog Zla, sa svojim više nego tipičnim moronskim kovanicama i sintagmama – a sve to (i tu leži Problem!) u rubrici koja po svojoj naravi takav iskaz „legitimizuje“ kao sastavni deo Normalne Kolegijalnosti – onda mi se odnekud pričinja kako svet definitivno isklizava iz ležišta i odlazi Đavolu pod rep.
U drugom delu svoje višeminutne rečenice, Osoba Lakić je odgovorila i na pitanje o hapšenju stanovitog Ranka Ćesića, haškog pitomca i navodno najboljeg ratnog drugara i saradnika Gorana Jelisića zvanog Adolf (da nisu onda Ćesića možda zvali Herman, Hajnrih ili šta!?), ali službenica Srne o njemu, gle, nije Imala Mišljenje kao o onom grešnom Englezu niti je znala da je, možebiti, i on osvedočen nekako i u nečemu; ne, Osoba je Lakić radije potres(e)no ispričala kako je brčanska policija danima džedžala oko kuće Pitomčevih roditelja, što vaistinu uopšte nije lepo i na šta to liči… Šteta što se nije opsetila da spomene i svojevremeno (novinarski opevano i oplakano) hapšenje neosvedočenog Momčila Krajišnika u pidžami, kao najbolji pokazatelj baš bezgranične bezdušnosti silnika Novog svetskog poretka…
Pola sata pre ove emisije, na RTS-u sam gledao magazin „Ex Yu kult“, TV-mesečnik političeski korektno posvećen „obnavljanju kulturnih veza na ovim prostorima“, i u njemu sarajevskog pisca Seada Fetahagića – uspravnog i časnog čoveka koji je pretrajao Kanibalska Vremena boreći se protiv gluposti, niskosti i mržnje pre svega u svom bližem okruženju, a tek posle Preko Plota – kako priča da se zatekao kod pijace Markale kada je ono roknula granata, i kada je i sam ranjen u obe noge; došavši među prvima u Beograd, čim su utihnuli topovi, Fetahagić je sve mogao da shvati i prihvati, osim jednog: kako je moguće da ga je tako mnogo ljudi pitalo „znam da ste vi dole svašta propatili, ali, je li, bogati, šta vam je trebalo ono s Markalama, da gađate sebe same?!“… Ta mentalno-etička perverzija dobro prepariranih umova, taj Lagodni Samozaborav, jedino je što ga je uistinu zabolelo i što ne ume da shvati. Gledam u zamišljen i rezigniran Fetahagićev pogled, toliko dirnut da bar na trenutak zaboravljam da ovaj ko–nas–to–zavadi magazin urednički potpisuje pompezno ušešireni lik koji me je svojevremeno, u patetičnom i zbrkanom pokušaju polemičkog odgovora, politički denuncirao na način koji se nije uopšte razlikovao od uobičajenog anacionalni-izdajnici-za-šaku-dolara-soroševci-i-strani-plaćenici repertoara. Ipak, drago mi je da se taj čovek poduhvatio nečega produktivnog i korisnog. To je svakako bolje nego da ćaska sa nekim odlikaškim Srndaćem–Kapitalcem koji će mu nabrajati Osvedočene Srbomrsce.
Ne znam da li ova današnja priča ima neku „iskazivu“ poentu? Samo mi se nekako čini da su se stvari ovde sasvim bolesno izmešale i pretvorile u bljutavu melasu u kojoj smo, „na koncu konca“, svi pomalo blatnjavi i podnošljivo krvavoruki, umereno gadnjikavi i razumno smrduckavi. U takvom je Svetu Naglavačke valjda i sasvim normalno da na RTS-u slušam reči razuma i ljudske topline, a na B92 reči mržnje i kondenzovane, ubilačke gluposti (ovo u sve ređim trenucima u kojima program ove stanice ne ispunjava uvredljivo prostačka pojava Propalog Tiranina, kojeg se, jelte, nismo dovoljno nagledali). Nihilističke vrednosti tog Sveta Naglavačke simbolizuje baš ta srdačnjikava parakolegijalnost sa opakim, stivenkingovskim Pajacima Rata, koji će nam sada, po ljubeznom pozivu, toržestveno lakokonverzirati o Osvedočenim-ovima-ili-onima, a mi ćemo poslušno klimati glavom, a zatim ležerno preći na vremensku prognozu. I potom na Kaurismakijev film. E moj Fetahagiću, uzalud vam rane, bolje pazite šta pričate – i vas će neki odlikaš da osvedoči!
