Što su te „otuđene elite“ nezahvalne, čudo jedno: kad ih kudiš, bune se, kad ih hvališ – opet se bune! Nikako s njima na zelenu granu. Evo, pitajte Vučić Aleksandra: šta sve nije uradio (po skromnom vlastitom mišljenju) da ga prihvate, a one ga, posle kraćeg perioda opreznog uzajamnog njuškanja, vehementno odbaciše! I šta je čoveku onda preostalo nego da nam svima otkrije dugo čuvanu tajnu: da on te elite zapravo prezire. A kao što dobro zna svaki nesrećno zaljubljeni insan na planeti: nema ništa lepše od uzajamnosti osećanja.
Ali, manimo se mi nesrećnih ljubavi našeg Svevlasnika. Na današnju priču navodi me jedan naizgled manje bombastičan, ali zapravo znatno važniji i znakovitiji slučaj. Gradske vlasti Subotice, na čelu s već notornim gradonačelnikom, bizarnim i grotesknim političkim huliganom Laban Bogdanom, bile su rešile da Danilu Kišu, slavnom srpskom i jugoslovenskom piscu rođenom u Subotici 1935. godine, posthumno dodele titulu počasnog građanina Subotice, a za sve njegove, je li, zasluge, itd. E sad, nekome možda čudno, na to je reagovala Kišova udovica i vlasnica autorskih prava dr Mirjana Miočinović, zahtevom da se taj predlog neodložno povuče i da Kišove seni Laban i ekipa ostave na miru, pod pretnjom sudske tužbe ako taj zahtev ne uvaže. U tome se profesorki Miočinović odmah pridružilo nekoliko stotina tzv. javnih ličnosti (među kojima je i autor ove kolumne), uglavnom uobičajenih sumnjivaca iz redova „drugosrbijanske (lažne, kao država Kosovo!) elite“, ali bogme i nešto šire od toga. Zahtev je podigao nešto prašine u ostacima zaklane srpske javnosti, i sada se čeka odgovor „druge strane“. Verujem da će biti uzbudljivo.
Pa dobro, ali u čemu je problem ovih peticionaša? Zar nije lepo i pohvalno dodeljivati ovakva priznanja – pa makar i posthumno – ljudima svetlog lika i značajnog dela, zar to ne „afirmiše vrednosti do kojih držimo“, zar ne bi trebalo da nam svima bude puno srce zbog toga što se rodni grad kad-tad setio Danila Kiša? Kakvi smo to ljudi kad nam čak i nešto tako dobro smeta? Zašto smo toliko nakraj srca da sad nećemo ni kako mi hoćemo?
Iz navedenog dražesno malograđanskog ugla, stvari zaista tako stoje. Samo što, eto belaja, to nije i jedini mogući ugao gledanja. Ako samo malo izmenimo perspektivu, stvari stoje sasvim drugačije. Ono što se narečenom peticijom osporava nije ništa što bi se ticalo ličnosti i dela Predloženog, nego Predlagača: kao što je normalno da Predloženi mora biti dostojan priznanja koje mu je namenjeno, jer bi u protivnom unizio i priznanje i one koji ga dodeljuju, tako bi isto i Predlagač (kao ličnost i kao institucija) morao biti neko ko je bar elementarno dostojan (ne i ravnopravan, toliko daleko niko razuman ne bi išao!) onoga koga za priznanje predlaže, jer bi u protivnom to bilo unižavanje Predloženog. Primenjeno na konkretne okolnosti ovog slučaja: kad već Kiš sam to nije u mogućnosti, sasvim je razumljivo da oni kojima je do njega stalo nastoje da ga zaštite od dovođenja u drastično nepriličan kontekst, a baš to bi bilo „primanje“ priznanja iz ruku nekoga ko se istakao bezbrojnim primerima političkog i fizičkog nasilništva, primitivizma, bahatosti, pretnji, bednog etnonacionalizma i svega ostalog što je u direktnoj, trajnoj i upravo vrištećoj suprotnosti sa svim onim iza čega je Danilo Kiš stajao životom i delom. Drugim rečima, Labanu (i onima koji iza njega stoje) je otkazano zarad nedostojnosti. Ili, rečeno uličnim srpskim, da i Labani razumeju: „Ko ste, bre, vi da nagrađujete Danila Kiša?!“ Nije li već dovoljno strašno što takvi ljudi, što takvi politički i civilizacijski profili, vladaju jednom nekada otmenom Suboticom? Jeste, ali, naposletku, Subotica ima pravo da samoj sebi nanosu bruku i štetu ako je na to spala u svojoj sadašnjoj demografskoj i političkoj inkarnaciji, ali nema nikakvog razloga ćutke dopustimo da u te pokvarene prezle uvalja i jednog Danila Kiša.
Problem (ne)dostojnosti ove vrste ne javlja se po prvi put, i zapravo je gotovo neizbežna nuspojava ovakvih populističkih vladavina. Prisećam se, recimo, jednog događaja sa samih početka postdemokratske deevolucije, iz 2012.; tada je javno prigovoreno tek ustoličenom predsedniku Srbije Nikolić Tomislavu što povodom smrti dr Vojina Dimitrijevića nije uputio izraže saučešća porodici; držeći da je celokupno životno delo prof. Dimitrijevića u neposrednoj i jarkoj suprotnosti sa životnim nedelom građanina i predsednika Nikolića, smatrao sam, naprotiv, da je takav Nikolićev ne-postupak sasvim u redu, to jest: da Nikolić nije dostojan da emituje ni kurtoazne izraze sažaljenja ove vrste u javni prostor. Ali, reći će neko, nije to sućut Nikolića, nego institucije Predsednika Republike! Koješta. Ne postoji apstraktna, neutralna „institucija predsednika“ (ili premijera, gradonačelnika etc.) koja bi mogla delovati izvan konteksta i nezavisno od ličnosti koja je „ispunjava“. Imao sam tada utisak da sam prilično usamljen u svom protivljenju posrednoj i podmukloj devalvaciji ličnosti i dela onih koji više ne mogu sami da se od toga brane. Drago mi je ako smo se u međuvremenu, hm, malo omasovili.
A što se Kiša tiče, odavno je on počasni građanin i Subotice u kojoj se rodio, i Novog Sada u kojem je živeo kao dete, i Cetinja gde je išao u gimnaziju, i Beograda u kojem se ostvario kao pisac, i Pariza u kojem je preminuo, i celog sveta, gde god žive one i oni koji ne daju da nam namnoženi labani nebo premreže.
