Sa najavom mogućeg kraja vanrednog stanja u Srbiji, sve češće se u medijima čuje izraz „nova normalnost“. Šta to tačno znači još ne znamo u potpunosti, ali do odgovora možemo doći ako pokušamo da objasnimo šta smo to kao društvo možda propustili da uradimo tokom pandemije. Mediji, naročito televizije, olako su prihvatali floskule ne razmišljajući o njihovoj adekvatnosti ili tačnosti.
Evo nekoliko primera.
Često smo u govorima političara, ali i lekara, mogli da čujemo u obrazloženjima dilemu „struka ili politika“. Nije mi jasno zašto i kako je medicina dobila ružan pseudonim „struka“, pogotovo zbog činjenice da građani svakodnevno aplauzima odaju priznanje zdravstvenim radnicima. Takvu čast i priznanje, bez obzira na rizike posla, nisu dobili ni vojska ni policija. Dakle, umesto maglovite „struke“, upravo zbog paranaučnika i šarlatana, morali bismo, makar nominalno, da govorimo o medicini, ili medicinskoj struci ako baš volite taj izraz. Ovo ima smisla tim pre što se medicina, opet zvanično, stavlja ispred politike, čije odlučivanje nije uvek u skladu sa interesima svih građana. Možda smo samo pred lekarima i pred virusom svi jednaki.
Socijalna distanca je sledeći pojam koji je globalno pogrešno upotrebljen. U najvećem broju slučajeva radi se o fizičkoj distanci, a ne socijalnoj, jer je ovo pojam koji govori o stepenu bliskosti koju osećamo prema drugim ljudima ili grupama. Psiholozi mere socijalnu distancu prema ljudima drugog pola, vere, nacionalnosti ili rase. Pitaju vas da li biste sedeli pored, recimo Albanca, radili sa njim, družili se ili stupili u neku drugu vrstu odnosa. Naša socijalna distanca prema bakama i dekama, recimo, nije se promenila, jednako su nam bliski, ali zbog sigurnosti održavamo fizičku distancu. Možda nekom nije bitno, ali razlika je zapravo suštinska.
Jedan medijski oksimoron ili floskula koja je zaživela zahvaljujući politici (a ne ekonomskoj struci) takođe mi svakodnevno para uši. Kriza je uticala na ekonomiju svuda u svetu, samo se naši političari hvale rastom društvenog proizvoda. Kada je taj trend negativan, ispada da niko na televiziji ne želi da kaže kako imamo pad društvenog proizvoda, već se govori o „negativnom rastu“. Ako se nešto smanjuje, onda, brate, opada, međutim, kod nas se to lepše kaže – negativno raste.
Najčešće pitanje koje voditelji postavljaju svim gostima jeste kada će se stvari vratiti „u normalu“. Šta to zapravo znači, ne znamo jer su se mnoge stvari promenile, mada niko sa sigurnošću ne može da kaže u kojoj meri. Definicija normalnosti može biti statistička (ono što radi većina, na određeni način), a na individualnom planu jedino možemo primeniti Frojdovu definiciju da smo normalni ako možemo da volimo i da radimo. Mnogi ne rade, a što se tiče ljubavi, tu će se posledice tek videti. Zato ne bih o normalnosti, hvala lepo. Ako se pitanje „normale“ ograniči na pandemiju, virus ili vakcinu, onda je svakako najbolju definiciju dao Srđa Janković, koji svoje izjave bazira isključivo na naučnim argumentima. Sva druga pitanja spadaju u sferu društvene polemike. Što se mene tiče, redovno stanje ću prepoznati kada ovog lekara budem video pred kamerama bez zaštitne maske. Pošteno.
Najveća šteta za nas kao društvo učinjena je u sferi politike. Propuštena je prilika da se zakoni i propisi jedne zemlje shvate kao načelo organizacije društva, pogotovo kada postoji zajednički neprijatelj. Mediji su papagajski ponavljali izjave političara ne razmišljajući o potencijalnoj prilici da se javnost ujedini pred globalnom pretnjom.
Najveća greška je uvođenje zakona i ograničenja kao prinude, pa je zabrana kretanja postala „policijski čas“, a Vulin je, kao ministar vojni, pokušao da opasnost od epidemije prikaže kao „nešto najbliže ratnom stanju“. Otuda gaf voditelja TV B92 sa doktorkom Tepavčević, kojoj možda nije mesto u prvim borbenim redovima. Pojavili su se patriotski spotovi sa scenama iz istorije i pobeda u ratovima. Te pobede su nas uvek dodatno delile i takva ratnička propaganda je potpuno besmislena. Policija i vojska su iskorišćene da plaše ljude. Ovo nije rat, pa je pitanje da li je bila neophodna upotreba vojske na ovaj način, a rezultat je samo njeno veće prisustvo u društvu (duge cevi ispred ustanova gde se dešava infekcija) i zaraženi vojnici koji su konstruisali megalomanske kovid bolnice u kojima nije bilo pacijenata (Štark arena ili Morović gde se pojavilo žarište).
I kada se vratimo u „normalu“, država ostaje nasuprot građanima, a to pokazuju protesti na terasama. Iako građani lupaju u šerpe, oni poštuju propise o ograničenju kretanja, bune se protiv upotrebe straha i prinude koju koristi Država, a država je personifikovana u Predsedniku Vučiću.
Vlast je ponovo nespretno reagovala organizujući pristalice, ali paradoksalno, kršenjem propisa o zabrani kretanja i bezbednosti. Podrška je navijanje.
Plašim se zato da će posle pandemije, kada doktor Janković konačno skine masku pred kamerama, kao u Varioli veri, Srbija biti zemlja propuštene prilike, podeljenija nego ikada, na početku još jedne predizborne kampanje. Nema tu normale.
