Jedan deo opozicije građanima može mirne duše da kaže zbogom, a drugi doviđenja, vidimo se posle EKSP-a, jer dok se ne obrne novi krug milijardi u okviru ovog megalomanskog projekta koji treba da bude završen 2027. nikakvih izbora više neće biti.
I da ne bude nikakve zablude: kada izbori jednog dana ponovo budu došli na red, biće održani pod istim naprednjačkim uslovima. Nisu gospoda sa neograničenom vlašću u rukama luda da stavljaju sama sebi omču fer i poštenih izbora oko nabreklog vrata.
Bojkotaši mogu da nastave da sanjaju snove o nekakvom preokretu koji će pasti sa neba ili stići kao pošiljka DHL-a iz Vašingtona.
I da na osnovu rezultata redovnih lokalnih i ponovljenih vanrednih beogradskih izbora likuju po principu da komšiji crkne krava jer su se dojučerašnje kolege iz bivše „Srbije protiv nasilja“ pošteno olupale o Vučićevu partijsko-državnu mašineriju. Do poslednjeg daha se obrazlagalo zašto ne treba glasati ne bi li se dokazalo da se bilo u pravu, mada je ideja bojkota odavno bila propala.
Kao da je želja da „neposlušne“ partije i grupacije koje su učestvovale na izborima neslavno propadnu bila veća od želje da se probije bedem naprednjačke tvrđave.
Jahanje Srbije
U dva izborna ciklusa 17. decembra i 2. juna Aleksandar Vučić je ponovo osedlao Srbiju, stavio joj nove dizgine i pozivajući se na narodnu volju pred domaćom i stranom publikom može da nastavi da je jaše do mile volje.
Što se većine građana Srbije tiče, kako onih koji su iz nekog interesa ili straha ili iskrene vere glasali za SNS sa prilepcima, tako i onih koji nisu hteli da daju svoj glas nekakvoj alternativi, dobili su vlast kakvu su tražili i u republici i u pokrajini i u sredinama u kojima žive.
Neće imati kome da se požale kada lokalni kabadahija zakuca i na njihova vrata ili im neki nakaradni poslovno-stambeni kompleks zakloni svetlost dana i pojede zelene površine.
Slavlje Beograđana na vodi
Beograđani na vodi mogu da slave. Većina Beograđana koji postizbornog dana, nakon jakih kiša, ponovo plivaju u fekalijama i odvaljuju bubrege u javnom prevozu, dok jedva sastavljaju kraj sa krajem, dali su im mandat da nastave gde su stali i kupe još koji „Meklaren“ na koji će moći da nataknu srpsku trobojku i iz njega, dok treskaju narodnjaci, viču da nismo genocidan narod.
Dok nastaje ovaj tekst i vlast i opozicija proglašavaju pobedu u Nišu i Čačku, a neizvesno je još uvek ko će formirati vlast u beogradskim opštinama Novi Beograd, Stari grad i Vračar. Nema nikakve sumnje da će vladajuća kamarila učiniti sve da zakrpi i te rupice na mreži njihove vlasti jer veoma dobro znaju koliko bi lako mogla da se raspara.
A koliko bi tek rupa bilo da nije bilo poziva na bojkot i da li bi uopšte mogle da se zakrpe, to nikada nećemo saznati.
I na kraju: autokratski sistemi kakav je ovaj srpski mogu da se sruše samo na dva načina – ili na ulici, silom, pa kom obojci, kom opanci, ili tako što će pod ma kakvim izbornim uslovima jednostavno za opoziciju glasati više građana, nego što vlast može da dovuče do biračkih kutija, izmisli, stvori i teleportuje. Koalicija „Srbija protiv nasilja“ je bila pokazala da se moglo, kada se htelo, ali nad njom ne vredi više prosipati suze.
U redovima opozicije pobednici ovih izbora su dr Dragan Milić u Nišu i Savo Manojlović u Beogradu. Analiza njihovog uspeha mogla bi da bude putokaz za neko buduće opoziciono delovanje.
