Veliko spremanje: Januarska šargarepa
Teško da bi se nešto sažetije moglo reći od onoga što je napisalo ljubljansko „Delo“: Srbija je dobila šargarepu koja još nije nikla.
Ovakav ishod datumske groznice mogao se očekivati. Još da kažemo Nemcima ko je zapalio žito, ambasadu u ovom slučaju, i u januaru 2014. godine pregovori bi zbilja mogli da počnu.
Dobijanje ovog roka trebalo bi da nas raduje, makar iz jednog razloga. Vlast će uz pomoć evropskih komesara morati da otvori kuću, opaja sve plafone i ćoškove, okreči tamo gde treba, raspremi ormane i pobaca stare stvari, podmaže vrata koja škripe, zakuca gde šta treba… Počeće, logika govori, jedno veliko spremanje zapuštene srpske kuće i to uz nadzor strogih higijeničara.
Ovi će biti utoliko stroži zato što su u najmanje dva slučaja zemljama kandidatima iz geostrateških razloga progledali kroz prste i otvorili im vrata pre vremena, ali i zato što se i u tradicionalnoj evropskoj kući svaki čas napravi neki lom, nađu prljave čarape ispod kreveta i ispostavi se da neko nije bacio đubre.
To je dobra vest za Srbiju. Mi bismo Evropu umornu od proširivanja, ma šta govorili činovnici iz Brisela, morali da fasciniramo nekim ozbiljnim pregnućem da bismo se makar održali u prosečnom roku pregovaranja – sedam godina. Pitanje je samo da li smo spremni za takvo pregnuće.
Kao što je pre neku godinu dobijanje statusa kandidata, čime se i danas hvali bivša Tadićeva administracija, bilo direktna posledica hapšenja Ratka Mladića tako je i ovo uslovljeno dobijanje Datuma u direktnoj vezi s presecanjem kosovskog čvora. I, nažalost, ni sa čim više.
Pravo je, dakle, pitanje šta je ova vlada uradila na evropeizaciji Srbije i da li uopšte ima kapacitet da nešto uradi. Za ovih godinu dana učinak je bio slab i ne vidi se da imaju sposobnost da s istom odlučnošću s kojom su digli ruke od Kosova prionu na poslove uljuđivanja prilika u Srbiji.
Najavljena rekonstrukcija vlade verovatno je poslednja prilika da nešto poprave i kod kuće, ali za to je potrebna druga vrsta pameti od ove koja nas je dovela do Datuma.
Naravno, nisu svi oduševljeni dobijanjem Datuma. Neki protestno šetaju, poput DSS-a, a ima i podosta onih koji su se dohvatili pisaljke, pa, uglavnom po sajtovima i blogovima, podmeću „klipove pod točkove revolucije“. Drugim rečima, aktuelnoj vladi mogu da pljunu pod prozor, najpre zato što je kritika mahom s nacionalističkih pozicija i zasnovana je na vidovdanskom mitu, što slabo funkcioniše – ne može se izdati izgubljena stvar.
Sad kad se vlada dohvati rešavanja domaćih prilika, videće se jasno kakvi su, ali kakva je i opozicija. I za vlast i za opoziciju biće to polaganje male mature i nema rešenja tog testa koje bi im neko mogao doturiti, kao što se čini da su odgovori na pitanja oko Kosova stigli iz briselskog „Službenog glasnika“ u grudnjaku Ketrin Ešton.
Novi Datum: A sad rekonstrukcija
Aleksandar Vučić najavio je da će vlada biti rekonstruisana do 27. jula, kada se navršava godišnjica od njenog formiranja. Mlađan Dinkić, „najslabija karika u lancu“, makar zato što i bez njega može da se ostvari potrebna skupštinska većina, već je poručio partnerima da rekonstrukcija vlade nije „rialiti šou“ pa da se to obavi SMS glasovima, a Milutin Mrkonjić je zavapio da ne treba „menjati uigrani tim“.
Sad kad imamo novi Datum, ovaj oko rekonstrukcije, ne treba sumnjati da će agilni predsednik Srpske napredne stranke (SNS) biti vešt u prebacivanju težišta svoje politike sa briselskog na beogradski front, utoliko pre što će tako pažnja biti skrajnuta s implementacije Briselskog sporazuma oko Kosova koja će suštinski pokazati da li je rešenje koje je postignuto održivo sa stanovišta tamošnjeg srpskog življa.
SNS će insistirati, najavljuju iz ove stranke, na tome da promene ne budu samo „kozmetičke“ i da se ne svedu na nekoliko ministara, već da se rekonstrukcija izvrši po dubini i obuhvati i državne sekretare, pomoćnike ministara, direktore javnih preduzeća, predsednike opština. Konkretne predloge o kadrovskim promenama naprednjaci će izneti posle sednice Glavnog odbora stranke.
Ne znam koga lažu kad tvrde da se tako temeljna promena strukture vlasti i s njima povezanih lica može obaviti u tako kratkom roku i u jeku sezone godišnjih odmora, ali zvuči privlačno. Groznica rekonstrukcije već trese Srbiju i sada će se čaršija dobro zabavljati njihovim uzajamnim olajavanjem.
Ali, ako je to uslov da nešto počne ozbiljno da se radi, onda ćemo i to nekako pregurati, mada mi se čini da je to nastavak „kurti-murtizacije“ Srbije i da će nakon svođenja bilansa te akcije rezultat biti razočaravajuća potvrda da su jedni sjahali da bi drugi uzjahali.
Direktor ili fikus: Konkurs i konkretni život
Evo, uostalom, primera iz života. Ministarka za energetiku Zorana Mihajlović sa žaljenjem je pre neki dan konstatovala da su se na konkurs za direktora EPS-a prijavila samo dva kandidata. Zašto se javilo toliko malo ljudi? Na to pitanje na svom blogu odgovara Saša Radulović, ekonomski analitičar:
„Voditi privredno društvo kao što je EPS je veliki izazov u svakoj normalnoj državi na svetu. Imovina EPS–a iznosi oko 10 milijardi evra. Prihodi oko 1,8 milijardi evra. EPS ima preko 32.000 zaposlenih… Poziv kandidatima je pored oglasa javno u medijima uputila i ministarka. Za pohvalu je takođe da će javno biti objavljene ne samo biografije kandidata, nego i njihovi predlozi za EPS.
Možda je to i deo problema sa dosadašnjim malim brojem kandidata. Pored toga što verovatno mnogi pogrešno misle da je konkurs namešten. Međutim, to nije tema. Nešto dublje nije u redu sa celim sistemom upravljanja javnim preduzećima. Odnosno njegovim odsustvom.
Šta nije u redu sa ovim, kao i sa svim drugim sličnim oglasima?
Pogledajmo kratko postupak izbora direktora velikih kompanija na Zapadu. Velike kompanije nikada ne objavljuju oglas u kome daju rok do koga neko treba da se javi za posao direktora. Uz uslov da ako kandidat propusti rok ili fotokopiju nekog od traženih dokumenata ne overi u sudu, onda ništa od posla. Kompanije daju na znanje da traže direktora. Nekada javno, a nekada tajno. Odnosno, da se traži direktor zna odabrana agencija koja je angažovana na pronalaženju kandidata. Ova agencija u poverenju razgovara sa mogućim kandidatima, sagledavaju celo tržište, uzduž i popreko, u zemlji i u inostranstvu, i traže kandidate koji bi mogli biti dobar spoj sa kompanijom i njenom vizijom. I nikada ne postoji rok u kome morate primiti nekoga niti postoji moranje da primite jednog od kandidata koji su se javili. Nakon što kandidati pristanu da razgovaraju, osnovne informacije o kandidatu se dostavljaju bordu direktora. Od informacija najvažnija je šta je kandidat do tada radio.
Izbor direktora je dvosmerna ulica. Kompaniji mora da se svidi direktor i direktoru mora da se svidi kompanija. Kada kažem kompanija, mislim na njene vlasnike, njen upravni odbor, njene poslovne planove, njen način odlučivanja itd. Izbor direktora nije ispit. Niti se radi o komisiji za prijem. Ljudi koji su nešto postigli u životu i iole drže do sebe se ne javljaju na ispit. Izbor direktora je serija razgovora ravnopravnih, racionalnih ljudi koji razgovaraju o mogućem zajedničkom poslu. U tim razgovorima se diskutuje o budućnosti kompanije. Diskutuje se o mogućim pravcima razvoja, diskutuje se o budućem finansiranju, viziji itd. I onda bord direktora donosi odluku o najboljem kandidatu. I u tim razgovorima, kandidati nude svoje ideje o daljem pravcu razvoja kompanije.
Bord direktora postavljaju vlasnici, akcionari. Bord direktora radi u najboljem interesu kompanije, odnosno njenih vlasnika. I u sopstvenom, jer imaju opcije na akcije kompanije. U prevodu, profitiraju kada akcije rastu. Da li znate ko je to u EPS-u? Ko radi u najboljem interesu EPS-a i njegovih vlasnika, poreskih obveznika Srbije?
Koja je to vizija za EPS? Ko je taj ko u ime vlasnika (poreskih obveznika, građana Srbije) uopšte vodi računa o najboljem interesu vlasnika? Da li uopšte zna kako da artikuliše taj najbolji interes? Šta se očekuje od direktora? Koliko može da utiče na cenovnu politiku EPS-a? Koliko može da utiče na izbor menadžment tima? Koliko može da utiče na sistematizaciju radnih mesta i otpuštanje viškova, posebno u administraciji? Koliko može da utiče na plate? Na bonuse zaposlenih? I kakvu kompenzaciju može da očekuje?
Ako ne može da određuje ove stvari, u stvari i nije direktor. Nego fikus. Koji ozbiljan čovek, sa iskustvom i znanjem i idejama, želi da bude fikus? Ako nema borda direktora koji radi u najboljem interesu kompanije, kako je uopšte moguće napraviti bilo kakav izbor? Taj bord bi morao da bude dovoljno stručan da uopšte može da napravi izbor. A ako se radi o fikusu bordu i fikusu direktoru, direktoru će biti dovoljna i plata od 2, 3 hiljade evra. Jer kao fikus negde drugo, bolje ne može ni da sanja.“
