Modul za prizemljenje

Jedan od najordinarnijih mitova o „kapitalističkom Zapadu“, koji manje-više svako ovde pokupi još u kratkim pantalonama, već sa prvim (kvazi)saznanjima o Širokom Svetu koji postoji tamo negde, daleko od naše idilične zavetrine, jeste onaj kako tamo svi povazdan unezvereno gledaju na sat jerbo su – kao robovi večito samoobnavljajućeg ciklusa proizvodnje, prodaje i potrošnje – stalno u kaskanju za hipertrofiranim obavezama; njihova je deviza, otud, „vreme je novac“, a novac je, pak, oblaporno Božanstvo kojem je sve podređeno. „Ovde“ je, dakako, stvar posve obrnuta, linearni protok vremena je svečano ukinut kao dekadentna pojava neprimerena Našem Duhu, tako da vreme u mirnodopskim periodima stoji ili se tek jedva-jedvice pomera, a u burnim epohama, bogami, bezglavo juri nazad, ka Mitskom Pravremenu Naše Slave, ka okrepljujućem izvoru naše Autentičnosti, koji će nam udahnuti staru snagu za nove podvige: „Ne tražimo ništa novo, samo Carstvo Dušanovo“, kako se pevalo koliko početkom devedesetih. Dakle, za ovako doživljeno „mitsko vreme“ može se slobodno reći da stoji: ono je Svevreme, Večita Sadašnjost, i u njenom pomahnitalom eklektičkom mikseru ležerno se pajtaju ljudi koje srećemo na ulici sa srednjovekovnim vitezovima-oklopnicima, ili, čak, sa paganskim Praslovenima (Prasrbima!), ili bilo kojom drugom mitskom/istorijskom prikazom koje se možete setiti. U tom su, dakle, svetu uloge (crno-bele, kao u svakoj bajci) jednom zauvek podeljene i dodeljene, a Zlo – izdžikljalo sa uvek istog izvora – večito se iznova diže iz pepela samo zato da bi Dobro moglo ponovo da ga ispraši po turu. Zato je „vreme“ tu klasični uljez, savršeno neprimenjiva kategorija.

Nemojte misliti da ova razglabanja nemaju neposredne veze s našom svakodnevicom, o, ne… Slabije upućeni savremenik bi se zapanjio koliko današnji Srblji lako kombinuju ekstremno mitski i radikalno pragmatični tretman vremena. Tako je, recimo, građanin Đorđe Katić iz Beograda, koji je nedavno prozvan glede izdavanja nekolikih antisemitskih pamfleta, odgovorio svojim kritičarima („Politika“, 7. 8. 2001) braneći se, između ostalog, od „titule“ fašiste: „Da li je fašista čovek koji u vreme dok natovske bombe seju smrt po školama, vozovima, poslovnim i stambenim zgradama i mostovima drži govor na Brankovom mostu. U svom govoru sam istakao vlastito učešće kao partizana Prve moslavačke brigade u spasavanju američkih pilota iz oborenog aviona od strane fašista u Hrvatskoj. Reskirali smo svoj život i spasili američke. Nisam mogao verovati da su ona dva pilota sa onim srećnim pogledima upućenim iz kola prema nama mogli sada da iz aviona uništavaju svoje spasioce.“ Siroti građanin i ne sluti kako je baš ovaj fragment pisamceta – inače, standardno konfuznog i jurodivog, krojenog po neumrloj mustri „Odjeka i reagovanja“ kao politonanističke zanimacije za najbizarnije zamlate – spontani „denuncijant“ onog patogeno „fašističkog“ u jednom izvitoperenom mitskom obrascu: pazi Boga ti, oni spaseni piloti iz II svetskog rata isti su oni piloti koji su učestvovali u NATO-bombardovanju 1999, što znači da se drže fantastično za svoju već biblijsku dob! Naravno, to je nemoguće, i to je i pismopiscu sigurno jasno. Međutim, pošto u mitskoj svesti nema protoka vremena – baš kao što nema ni „individualizacije i karakterizacije likova“ – sve je to nužno jedan te isti Američki Pilot, kao nekakva metafizička kategorija, parnjak „pustog turskog“ ili „kvarnog latinskog“. Zato nema dobrog, kvalitetnog fašizma bez podleganja aistorijskom stereotipu i mitskom deindividualizovanju čoveka: svako igra unapred zadatu ulogu, a Neprijatelj se postaje već rođenjem u „pogrešnom“ kolektivitetu; i baš ovako jeste i mora zauvek da bude: ko „iskoči“ iz tog pomahnitalog voza jedne poremećene imaginacije, ispisao se iz Naše Mitske Naracije, „pao je u istoriju“, što bi rekao Sioran.

Potrošači šund-mitologije, međutim, umeju i da budu sasvim svesni protoka vremena kada im to odgovara. Pošto je Miloševićeva epoha okončana upravo tako što je jedan bezvezni, trećerazredni Mit – o „posebnoj misiji“ nebeskog naroda, ili čemu već čega već – napokon tresnuo o tle realnosti, mnogi su konzumenti Mita umeli iz toga ekspresno da izvuku konsekvence. U vojvođanskom izdanju Danasa, na novosadskoj strani, danima je izlazio spisak onih naprasno progledalih radnih ljudi & građana koji su se tokom 2000. ili 2001. iščlanili iz novosadske organizacije SPS-a: ime i prezime, godina rođenja, zanimanje i firma, datum iščlanjenja. Nećete verovati koliko u Izvršnom veću Vojvodine ima spremačica – i sve su bile u SPS-u! I sve se iščlanile u istom danu… Figurativno govoreći. No, dobro, te sirote trudbenice verovatno i nisu imale mnogo izbora. No, zato je impresivna količina direktorčića, rukovodilaca ovoga ili onoga, upravnika, načelnika, šefova, šefica i šefića, MUP-ovaca, lekara, profesora, Uglednih Javnih Radnika opšte prakse i ostale činovničke i „klijentelističke“ boranije u periodu od 7. do 8. oktobra pa do kraja tog meseca, a najkasnije do kraja godine, shvatila kako se Srbija vraća na matičnu planetu, pa je red da se brže-bolje rezerviše mesto u kosmičkom modulu za meko prizemljenje, a to neće moći bez ritualnog odbacivanja prethodnog identiteta. A možeš se kladiti u šta hoćeš da su se mnogi od tih likova godinama javno (što javnije, to preporučljivije!) busali u prsa kako smo Mi pravednici koji će naučiti svet istinskoj Vrlini. I mnogi od njih su uistinu verovali u – bazično „fašističku“, ako hoćete – vaskoliku retoričku mrsomuđevinu koju je „epoha Milošević“ porodila, ili tačnije smućkala od starih, bazdećih sastojaka, u sve one priče o Nama i Njima, o Istorijskim Nepravdama, o ovome-i-onome, verovala onako malograđanski površno kako ti slojevi već „veruju“ u sve što je dominantni vokabular nekog vremena. I onda dođe 5. oktobar, i oni tras! – pa progledaju! Kao kod Harmsa! Kakav fascinantan spoj „istočnjačke“ nesabranosti i „zapadnjačke“ pragmatičnosti! Mit je, dakle, mit, ali dupe je dupe: u fotelji mu je najudobnije!