Ah, hoću li proučiti domaće prosjaštvo, hoću li ga naučno uporediti sa prošnjom tj. prosidbom u prekomor. zemljama? Ili ću i dalje pisati o onome što vidim u svom pešačkom svakodnevnom vidokrugu?
U Filadelfiji nisam bio načisto da li beskućnici očekuju išta od prolaznika, da li uopšte pristaju na milostinju; ponekad bih videvši par kvortera na njegovoj kartonskoj postelji i ja spustio nekoji coin, primalac bi me jedva udostojio pogleda, nije me udostojio ni pre tog mog dobrotvornog čučnja, smatrao je, kao i Makluan (u čijim mudrolijama protekoše moje studije), da je medij poruka, da on sedeći vazdan i svu noć kraj istog šahta govori dovoljno i o svom imovnom stanju i o svom raspoloženju.
Naši su prosjaci izražajniji, patetičniji, teatralniji. Onome ko iz pekare iziđe žvaćući proždrljivo kiflu već na izlazu, oni nemo poručuju: „Sit se gladnog ne seća, a? Nije džaba narod to tako krasno formulisao: ždereš iako si debeo i moraćeš na dijetu, u teretanu, na plivanje, samo da bi skinuo taj suvišni teret sa svoga već duže vreme nerazaznatljivog kostura – a za mene nemaš ni deset dinara!“
Prosjaci se dele na pokretne i statične, zatim na one koji nastupaju kao solisti i na one koji nastupaju bilo porodično, bilo samo u vidu instituta za majku i dete; jedni vas obasipaju bučnom konferansom, doklen se drugi priklanjaju šutnji i mimici, ali prosjaci koji dobiju milostinju osim reči zahvalnosti upute i rutinski blagoslov: „Da ti da Bog zdravlja, i tebi i tvojoj deci…“
Neću reći većina, ali barem 43% darodavaca ne zastane i ne uzvrati ravnom merom: blagoslov prime kao protivvrednost za ono što su udelili i udalje se ćutke, što će reći da stalno zarađuju na prosjacima: dobijaju mnogo više nego što su dali. Pa nismo iskusurani ako smo ubacili sitninu u kutiju od cipela, nego smo dužni da kažemo: „Hvala, neka i vama isto Bog da zdravlja i sreće, i vašim najbližima“; tek ako to izgovorimo prosjak je u izvesnom plusu, a četvrtina vekne koju smo mi donirali može uparena sa onim što su dali drugi da preraste u obrok, u opstanak i u nadu.
Ako otmeno ćutimo, zar nismo kao oni hrišćani koji su od crkve kupovali oproštajnice? Samo što mi oprost nećemo dobijati sa visokog mesta kakav je bio i ostao Vatikan, nego ćemo blagoslov (a to je drugo lice oprosta!) dobijati sa lica mesta: važiće isto kao i onaj iz Rima, a opskrbićemo se kao mnogo čime drugim na buvljaku nadomak naše kuće.
2. Sa velikim, ne baš oprostivim zakašnjenjem prijavljujem nestanak jednoga zanatlije iz bisera sv. književnosti
Koliko su novinari emisija i tekstova posvetili zanatima koji nestaju (nesvesni da će i njihov zanat nestati), a ja bih da se posvetim trajnom, nepopravljivom nestanku zanatlije kome se ni ime ne zna.
Nedavno sam u Hiljadu i jednoj noći ponovo pročitao bajku o Hasanu Basorskom (zaprema 233 stranice u mom tj. Prosvetinom izdanju, i jednom će po njoj biti snimljen spektakularan film u ne znam ti koliko dimenzija). Volim kad se ispod drveta sretnu trgovac i džin, pa naiđu još dva trgovca, pa svak opiše svoj život, ali se u svačijem žitvotopisu nađe još neki pripovedač koji unutar te pripovesti ima svoj solo, pa se čitalac (pogotovo što mu se pomalo i spava) malko tu i pogubi, barem se ja pogubim, ali me glavni tj. nevidljivi pripovedač vrati pod prvobitno stablo i opasuljim se u toj igri gde su umesto običnih figura zapravo babuške, sa manjim i manjim babuškama u sebi.
Tako sam mislio da će biti i sa Hasanom Basorskom: trgovac među trgovcima, prilično bogat, ima dvoje muške dece, premine jednog lepog dana trgovac i ode Alahu na istinu, sinovi ga sahrane, podele očevinu na ravne časti, pa obojica otvore dućane, jedan postane kotlar, drugi zlatar.
Nema nigde zlata i dragog kamenja kao u Hiljadu i jednoj noći, te se obradovah radioni gde će se praviti kotlovi od bakra i drugih neplemenitih kovina, avaj, bajka je o zlataru, potonjega prevarant namami na hemikaliju koja bakar pretvara u zlato žeženo, mladi pohlepnik hladnokrvno ostavi staru mater, upadne u milijardu po život opasnih situacija, zaljubi se na mrtvo ime u princezu tajanstvenog i smrtnicima nedostupnog plemena, od žudnje pada često i u nesvest, mati od brige za njime nestanutim isto malo pa pada v obmorok, nakon silnih peripetija i preterancija Hasan se ipak ženi izabranicom svoga pohlepnog, premda iskrenog srca, sa majkom, ženom i dvoje predškolske muške dece prelazi u Bagdad, ali mu bračna družica sa porodom verolomno odleti u svoj zajeb. zavičaj, pa je Hasan juri na sto pedeset stranica, mati opet samuje i pomalo sirotuje, moli se i plače, kosti joj se istanjile, nema njenog Hasana, ni unučića… Bajka se završava hepiendom, ali ne za sve, kao što ćemo videti: nigde se osim na prvoj stranici ne pominje brat koji se odao kotlogradnji, nigde! Niti teši majku kad Hasan dvared dugoročno nestane, niti ga njegov bata zove kad se ženi, niti mu u trenucima blagostanja pomogne da i on proširi tu svoju radionicu, ništa pod milim Alahom o kotlaru bajka ne kaže, a to ne može biti po volji čitaocu koji bi da postane teoretičar skromnosti i siromaštva.
