Zar i Bogoslovija? I Bogoslovija!
Ulaskom budućih teologa u blokade fakulteta i to uz podršku profesora – iako je i jednima i drugima navodno prećeno gubitkom „blagoslova“, simbolički je zaokružen Beogradski univerzitet.
On je u štrajku i pod blokadom. Ceo i bez izuzetka. Najveći srpski univerzitet koji broji sto hiljada studenata i nastavnika – ne radi. Gro tih ljudi ustali su protiv vlasti.
Predsednik Srbije probao je da im proda ciglu, da im, kao, ispuni zahteve. Da ih podmiti – stan prosečne kvadrature i cene, koji na tržištu postoji koliko i Zubić vila, uz smešno učešće i povoljnu ratu.
Omladina je odlučila da tu ciglu ne kupi. Predsednik je za njih – nevažan. Oni kažu: Ko si ti da nešto nudiš? Ko je tebe šta pitao? Tvoja su ustavna ovlašćenja poput engleske kraljice, a na tvoje izlete u ustavni ofsajd možda se lože neki penzioneri.
Panika zbog „šake jada“
Ali, predsednik je sebi neobično važan. Ne izbija iz televizora, „obraća“ se preko Instagrama. Kobajagi likuje što je „raskrinkao“ licemerje protestanata – ja im sve ispunio, ali oni politikantski još protestuju.
Kome je on to „ispunjavao“ zahteve? Zašto je donosio registratore, zašto poterao tužilaštvo da hapsi nasilnike i sklonio par lokalnih naprednjaka sa svojih pozicija?
Zar da ga na te manevre nateraju dvoje-troje studenata u blokadi, koliko ih je ranije izbrojao? Ta šaka jada?
Vučić zna da stvar nije naivna. Omladina ne gleda televiziju. Ako i gleda, ne veruje svemu. A njega, Vučića, odavno su prozreli.
Šta raditi protiv omladine koja blokira pedeset fakulteta? Šta raditi kad na ulicu izađu i gimnazijalci? Kad se, recimo, u jednom Požarevcu odluče da blokiraju Kosovsku ulicu pred gimnazijom?
Deca ne mogu da se optuže da su izdajnici i plaćenici. I to je Vučić probao, ali ne radi, u to niko ne veruje.
Njegovi telali još nisu ništa shvatili. Oni mlade ljude prozivaju da ih vodi „ustaški“ priručnik „Blokadna kuharica“. Pletu imaginarijum za svoju publiku i nadaju se da neće doći do osipanja u sopstvenim redovima.
Kako dalje?
Ali, studenti su nezgodni. Oni pričaju. Imaju roditelje, babe, dede i dalju rodbinu. I matori su sada na ispitu – da li veruju televizoru ili svojoj deci u koju se tako često kunu?
Idu praznici. Postaviće se pitanje kako dalje. Do kada blokirati univerzitete? Može li ova kriza da postane i punokrvna politička kriza u kojoj opozicija uzima učešća u nekoj prelaznoj Vladi ili uspeva da isposluje poštenije izbore?
Hoće li i druge institucije – jer, univerzitet je institucija – dići glavu? Početi da rade svoj posao?
To je previše pitanja. Iskustvo nas uči da je režim žilav, ali duže, istorijski iskustvo nas uči da je svemu jednom kraj.
Isto tako je previše očekivanja od studenata. Oni su svoje već odradili pokazavši da je car go. Na matorima je da se pridruže mladima i dovrše stvar, ako umeju.
Kako god da ispadne, koliko god da potraje, ovi dani i ovi studenti imaće mesto u hronici pada jednog režima.
