Studentski protesti: Vučiću, foliraj nekog drugog

Svi zainteresovani u Srbiji mogu uživo da prisustvuju okršaju predstavnika dva pogleda na svet: onih mladih, poletnih, pristojnih, nasmejanih koji ulivaju nadu u normalnost – studenata kojima je prekipelo, i onih, koje kao da je trajno opseo retrogradni Merkur, do srži korumpiranih, lažljivih, psihotičnih i iskeženih koji nose barjak sa likom Aleksandra Vučića.

I ona većina građana Srbije, nezainteresovana za bilo šta drugo osim za dnevni hleb nasušni i pinkovu „Elitu“, počinje da primećuje da država nije monolitna, naperdnjačka glinena masa, da se neki mladi ljudi baš nimalo ne plaše razuzdanih lokalnih šerifa koji se vozaju u preskupim automobilima, a pred kojima oni, koji bi da se ne zameraju, stoje pognute glave.

I da ta deca za velikog, voljenog Vođu, koji se iz petnih žila trudi da izaziva starhopoštovanje, ne daju ni pišljivog boba jer ga vide kao ono, što jeste: foliranta i prevaranta.

Vođa je go

Opozicioni poslanici i odbornici u ovom odmeravanju snaga mladim ljudima terciraju koliko mogu stavljajući svoje glave pred štitove pripadnika Žandarmerije i Policijske brigade, ali oni svojim političkim aktivizmom ni izbliza ne mogu da pomere stvari u društvu, kao što to uspevaju studenti svojom prirodnom, mladalačkom reakacijom na Svemoćnog: Vučić, ma pusti budalu!

Svojim prirodnim prezirom prema presedniku države koji je zajahao sve institucije, a koga su prozreli kao manipulatora čiji nastupi u njima izazivaju podsmeh, postigli su ono, što je najveći strah onih koji vladaju sejanjem straha: pokazali su da ga se nimalo ne plaše, a to ume da bude zarazno.

Pršti, pršti Šešeljeva staza

Daleko od toga da su Vučić i vučićevci gotovi, ali, kao u zatvorenoj posudi u kojoj je sazrelo vrenje, najednom umesto na pokoravanje volji vođe, gde god se okrenu nailaze na otpor: među nastavnicima, profesorima i rektorima, poljoprivrednicima i glumcima, u Advokatskoj komori Vojvodine i Srbije, u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika – među studentima i gimnazijalcima…

Kroz mrkli medijski mrak, koje je obavio velike delove Srbije, prodiru zvižduci i pištaljke studenata.

A i onaj litijumski projekat „Jadar“ visi Vučiću nad glavom, neće ga ljudi, pa ni njegovi.

Posmatrači i pokretači

Vide sve to policajci, tužioci, sudije, pripadnici službi, državni službenici, svi oni koji koji se godinama uprkos svojoj stručnoj savesti u strahu od posledica, ili gubitka privilegija, pokoravaju naprednjačkim partijskim odredima.

Nije u prirodi ljudi da zarad pravde, pravičnosti i istine podmeću svoju glavu. Većina uvek posmatra šta se dešava i drži jezik za zubima, dok ne dođe trenutak da se strah od odmazde ne izvitoperi u masi. Zato je istorija puna diktatura, dikatora i Vučića.

Stvari u društvu pokreću pojedinci koji nekada postanu istorijske ličnosti, a najčešće ostanu u anonimnosti svoje hrabrosti.

Studentski protest: Hrabrost da se misli sopstvenom glavom

Nije, međutim, u prirodi ljudi ni da trpe uvrede i iživljavanje, da se pokoravaju i gutaju kamenje. Kad-tad potreba za osećajem slobode prevagne nad ubrizganim strahom. Tome nas je podučava istorija.

A kada pukne falična farsa srpske demokratije i ravnopravnosti, preko noći će se mnogi upitati: kako je moguće da smo toliko dugo trpeli da nas jašu, ruže nam pejsaže i pred očima mažnjavaju enormna bogatsva, dele među sobom kao plen dobra koja pripadaju svima. Niko u ovoj zemlji nije toliko slep da makar to ne vidi, ako već većina ne haje za najvišu tekovinu civilizacije – demokratiju.

Šta dalje

Srpska svakodnevnica je u toliko segmenata toliko nenormalna, da ovaj naprednjački sistem mora jednom da pukne uprkos svom virtuoznom populizmu Aleksandra Vučića koje jeste ovladao svim makijavelističkim metodama.

Da li je to ovaj trenutak je, ipak, upitno.

Nema političkih promena bez političkih partija, a one, koje jesu za promene, su u nezavidnom stanju. Nema uspešnog pokreta otpora ni bez vođe koji ga predvodi, a sujete predsednika opozicionih partija isuviše su još uvek izražene da bi se pokorile opštem interesu.

Ne daj bože da na konferencijama za medije govori jedan predstavnik parlamentrane opozicije, pa da neko pomisli da je baš taj ili ta novi/nova vođa celokupne opozicije. Zato moraju svi da govore i ponavljaju bez razloga iste stvari.

Ova pobuna u društvu na čijem čelu su studenti je stihijska, ta bazna demokratičnost – donošenja odluka na plenumima iz dana u dan – je autoru ovih redova krajnje simpatična, ali na duge staze ne može da bude delotvorna.

Da bi se pretvorila u organizovano oslobađanje „otetih“ institucija neophodan je jedan politički centar, jedan politički menadžer, koji bi koordinisao svo nezadovoljstvo u društvu i sve pojedinačne pobune usmerio ka zajedničkom cilju koje je rešenje za sve pojedinačne muke: uspostavljanju pravne države.

Odgovor vlasti

Veliki korak ka tom cilju napravili su studenti: mladalačkom bezbrižnošću i bez bojazni od odmazdi razbijaju strah u društvu i potpiruju duh pobune protiv nepravde.

Naravno da sve to razume i Aleksandar Vučić. U prvi mah zbunjen studentskom upornom nepokornošću, potegnuće sada duboko u svoj arsenal metoda za opstanak na apsolutnoj vlasti: ako već ne može da ih zastraši, pokušaće studente da podmiti, podeli, zavadi i strpljivo će četakti da se ova pobuna bez pravog vođstva izjalovi kao sve do sada.

Ako sve to ne bude dalo rezultate, sledi ozbiljna represija partijsko-državnog aparata uz upotrebu pravih batinaških jedinica, ne ovih amaterskih, sastavljenih od partijskih funkcionerčića, koje su izazivale manje incidente na protestima.