Sve je valjda već rečeno o famoznom i, recimo tako, kontroverznom intervjuu Aleksandra Vučića NIN-u. Ili možda nije? Koliko god da je s jedne strane sam razgovor u dobroj meri dosadan (da li je zanimljiv razgovor s Vučićem uopšte moguć, osim ako ga ne vodi tužilac ili psiholog?), toliko je sve oko njega zlatni majdan za svakovrsne analize i teorije. Uključujući i teorije zavere, omiljeni hobi dežurnih sveznalica.
Kako god, ne bih se vraćao na tu bizarnu i možda zloslutnu epizodu iz našeg medijsko-političkog poluživota da u njoj ne beše jednog detaljčića koji, koliko znam, nikome nije bio dovoljno uočljiv ili bar zanimljiv da mu posveti makar jednu rečenicu.
Elem, prepucavaju se Ćulibrk Mića i Vučić o tome kako nam je sad a kako nam beše nekad, pa će Vučić o tome kako je u vreme “vaših” (Ćulibrkovih, mojih, čitaočevih…) zlih dosmanlija sve bio užas i raspad, a onda ga M. Ć. podseti na kudikamo gore vreme devedesetih, uključujući i 1999, kada je Vučić bio neka vlast. A mi ostali znamo valjda kako nam je bilo divno, u svakom smislu. Vučićeva replika na to počinje znakovitom ironičnom rečeničicom: “Bio sam mnogo važan”.
Pa da, fakat – konta na to dobronamerni čitalac – mladi Vučić je tada bio samo nekakav ministarčić, i to informisanja; a red je da budemo iskreni i pogledamo se u ogledalo: pa, ko od nas u nekom periodu svog života, naročito u nehajnoj mladosti, nije bio ministar? Evo, prvi takav i prva takva neka se nabace kamenom na “grešnika”, ako imaju obraza… Biti ministar, pa makar i u jednom zločinačkom režimu, nije li to normalna faza odrastanja?
Dobro, uozbiljimo se malo: ja nisam bio ministar, a niste ni vi. I poznajem malo koga ko je bio ministar, a baš nikoga ko je bio ministar tada. Prosto, ne družim se s takvim svetom, valjda sam naopak čovek.
Vučićevo ironisanje na temu vlastitog mesta i (be)značaja u najgorim godinama savremene istorije Srbije služi, dakako, zabašurivanju ili barem minimizovanju sopstvene odgovornosti, ali to čak i nije ono najzanimljivije u tom samootkrivalačkom iskazu. Interesantnije je jedno osebujno shvatanje politike i moći, koje je kod A. V. životna konstanta.
Pođimo od nesporne činjenice kada je u pitanju institucionalno ustrojstvo savremenih demokratija. Biti ministar(ka), to ne samo da je vrlo stvarna, realna, opipljiva vlast – to je i velika vlast. U principu, niko nije iznad vas, osim premijera. A on(a) vam se neće mešati u resor bez velike potrebe, ako ste kompetentni i odgovorni i ne zapišavate sopstveno dvorište toliko da smrdi svima. Govoriti o ulozi ministra s olakim potcenjivanjem – pa makar da govorite o sebi samom – znači ili da lažete jer nešto krijete, ili da možda zapravo i niste bili “baš pravi” ministar, jer ste služili diktatorskom poretku i nečijoj ličnoj vlasti. A u sistemu lične vlasti, Vladalac je suštinski ministar svih resora, dok su formalni ministri samo njegove marionete. Može li se za Miloševića reći da je bio taj? Može. Da li to Vučića oslobađa makar trunčice odgovornosti? Naprotiv, pojačava je, pošto je svesno radio kao podupirući faktor jedne autokratije. I baš mu ništa nije falilo, naprotiv. Dok je sedeo kao paša u dodeljenoj mu ministarskoj fotelji, paunovski je potencirao svoju važnost i silnost, a kada je iz nje istresen, najednom je počeo da se priseća svoje beznačajnosti. Realno, lagao je oba puta.
Četvrt veka kasnije, autokratija je ponovo tu, a razlika je jedino u tome što je sada Aleksandar Vučić taj autokrata. I sa tog trona je i nadustavni predsednik države, i premijer, i ministar svih resora, i gradonačelnik svih gradova etc. One oko njega možemo gledati kao njegove marionete i to je u redu sve dok ne zaboravimo da su oni pre svega njegovi saučesnici: pošto nisu krpene lutke nego svesna ljudska bića, oni su neposredno saodgovorni za sve što se dešava u režimu u kojem su “mnogo važni” mada strateške odluke ne donose nego samo sprovode.
Ne bavi se naša današnja priča prošlošću, pa čak ni (samo) sadašnjošću. Budućnost je ono što nas najviše zanima, kad god ona počela: za nedelju dana, za godinu dana, za deset godina. Naime, ako je Vučić današnji “Milošević”, ko je sve danas “Vučić”, onaj s kraja devedesetih? Možete li da zamislite situaciju da ih neko pita šta su radili sudelujući u Vučićevoj po zlu zapamćenoj vlasti, a oni tobože samoironično odvrate “bio sam mnogo važan”? Počnite to da zamišljate jer će se to i dogoditi ako se ta vrsta bullshita (molim, ovo je termin iz savremene filozofije!) preventivno ne delegitimizuje, to jest ako se ne demontiraju njeni lažljivo-demagoški temelji.
U protivnom, jednom ćemo gledati, na primer, Vulina kako upitan o svojoj ulozi u tzv. Vučićevim vremenima, ironično kaže “bio sam mnogo važan”. A jedina ironija je u tome što u lošim vremenima beznačajni ljudi postaju zaista važni, a kad se jednom zapate, vraćaju se i kad im se ne nadaš: nešto kao kad prebrzo prestaneš da piješ antibiotik.
