Tri godine su manjkale Milu Đukanoviću, samo pišljive tri godine – pa da vlada isto tako dugo kao Tito. A Tito je vladao večno.
Gledano iz subjektivne perspektive moje i okolnih generacija, Tito je bio tu oduvek – a pre njega bješe samo tama nad bezdanom – ali, ispostaviće se, ne i zauvek. Poražen ne politički nego biološki, otišao je preko Romanije četvrtog majskog dana 1980, ispraćen suzama skoro cele kompozitne nacije koju je držao na okupu karbofiks lepkom od represije, solidnog standarda i bazične prirodnosti postojanja federativne države južnih Slovena u neponovljivom trenutku kad im najbolje ide i kada bolji i čestitiji među njima doskaču do donjeg praga Istorije. Ako za početak njegove vladavine uzmemo 1944. kada se ustoličio u oslobođenom Beogradu, to je 36 godina. Da je poživeo sto godina, dočekao bi pad Berlinskog zida kao Maršal, i teško da bi ga taj pad ozbiljnije okrznuo; naprotiv, s uspehom bi se potrudio da ubedi sve kako je on vizionarski izvukao prvu ciglu iz tog zida, i to pre nego što je ovaj uopšte izgrađen. I to ne bi bila baš laž.
Ako nastavimo ovu pripovest iz subjektivne generacijske perspektive, Milo Đukanović nije bio tu oduvek, ali se mnogima među nama činilo da je tu zauvek, bez obzira da li nas je takva perspektiva ispunjavala gnevom ili uspokojavala.
Na vlast se uspentrao u “antibirokratskoj revoluciji” 1989. kao jedan od pripadnika naizgled samonikle vrhuške “mladih, lijepih i pametnih” – a nije ih bilo mnogo, možda kao Rolingstounsa u izvornoj postavi. S tim da je valjda od početka bilo jasno da on u tom bendu nikada neće biti Bil Vajmen, kamoli daleko bilo Brajen Džons.
Dok smo još kod Rolingstounsa: jesu li Džeger i Ričards mogli makar sanjati o tome da će šest decenija kasnije i dalje skakutati po sceni i drljati po gitari, i to pod istom firmom, samo sa mnogo miliona funti više na računima? Isto tako, je li žutokljuni Milo Đ. sanjao da će praktično dočekati penziju sa samo dve stavke u radnoj knjižici: predsednik i premijer Crne Gore? Nije baš mnogo verovatno: o svačemu ljudi sanjare, ali niko nije baš toliko lud. Pa ipak, desilo se. Takve priče same po sebi su veće od života.
Za razliku od Tita koji je od početka svoje vlasti bio glavni (mada je, okružen svojim još mladim i poletnim ratnim saborcima, još bio daleko od toga da bude faraon kakvog ćemo ga zapamtiti mi iz šezdeset i neke), Milo je prvo delio vlast sa drugima iz svog “benda”, potom samo sa Momirom Bulatovićem, da bi najkasnije od 1997. ostao sam na vrhu države, vlade, partije… svega što je bilo važno i značilo konkretnu vlast na tom najmanjem federalnom parčetu zemlje koje je preostalo iza Jugoslavije. Nakon skoro decenije “srbovanja”, Milo je zauzeo suprotan gard, pa makar usput i maznuvši ključan deo politike svojim dotadašnjim najprincipijelnijim oponentima, i naložio celoj svojoj političko-klijentelističkoj strukturi po vertikali i horizontali da od sada duvaju novi, zapadni vetrovi, onako kako je Bregović s pojavom Novog talasa naredio svojim muzikantima da se ošišaju. Ko je i dalje hteo vijugave lokne, mogao je da ide u “Divlje jagode”. A ko bi normalan išao u “Divlje jagode”?
Zapravo, delio je Milo vlast nad Crnom Gorom s još nekim: sa Slobodanom Miloševićem i sa celom onom nezdravo nabujalom strukturom političke, finansijske, policijske i vojne moći koja se 1991-92. povukla odakle god je ispujdana i učaurila se u Kvazijugoslaviju od Horgoša do Ulcinja. A onda je obznanio da je svega toga bilo dosta. Sećam se toga jako dobro, a kako i ne bih: učinio je to u intervjuu Vremenu! Poželeo je Miloševiću, a u suštini i Srbiji, srećan put u samoskrivljeno nazadovanje, a za Crnu Goru obznanio novi pravac. Proći će, doduše, još decenija dok Crna Gora ne postane i zvanično nezavisna, ali suštinski je sve rešeno još tih dana. Naročito kada se ispostavilo da je Milo u stanju da nakon takvog raskida održi i vlast i smer kojim je krenuo. U poređenju s tim, sve drugo su bili detalji.
Ne računajući dva kratka i beznačajna boravka u detinjstvu, u Crnoj Gori sam prvi put bio nekoliko dana pred početak bombardovanja 1999, jer me pozvalo na jednu tamošnju televiziju. Čega se sećam? Na ulicama Podgorice mnogo policije, ali koja nekako deluje friendly, tako da osećate da nije tu radi vas, nego radi nekog drugog, na kioscima Dnevni Telegraf koji je u Srbiji zabranjen, tu negde u gradu je Slavko Ćuruvija, uskoro će stići i Zoran Đinđić… U kavani hotela “Crna Gora” bijeli i zeleni diskutuju do sitnih sati na pogon loze, merlota i Nikšićkog piva koje je još bilo iz Nikšića. A glavni grad te neobične državice siv, oronuo, još prilično čemeran ali se nazire da se nekuda zaputio, da traži identitet u kojem će mu biti udobnije. U sledećih petnaestak godina doći ću još možda 40-50 puta, i pratiću tu sve vidljiviju i sve prijatniju transformaciju s radoznalošću, ponekad pomalo i s uzbuđenjem, koliko god da me se privatno nije ticala.
Upoznajem mnoge ljude: pisce, novinare, umetnike, profesore… Većina njih je za nezavisnost Crne Gore. A za Mila? Ne, ali to ostaje drugorazredno pitanje, a s njim i svi gresi koji mu se, uglavnom ispod glasa – mali je ovo grad, mala je ovo zemlja! – stavljaju na dušu (korupcija, nepotizam, predug ostanak na vlasti, plus stari ratni gresi iz nacionalističkog perioda): ako je Milo taj koji može da isporuči nezavisnost, onda neka bude Milo!
E sad, znate kako se kaže: “pripazi šta ćeš poželeti, moglo bi da ti se ispuni”. Tek kada je nezavisnost ostvarena i polako prestala da bude tema (što se zapravo, bar iz moje autsajderske perspektive, dogodilo iznenađujuće brzo i bez vidljivih lomova), “Milo” je iznova postao razdelnica. Moji prijatelji, do juče saborci za nezavisnu CG, podelili su se oštro i nepomirljivo na one koji su “zbog srebroljublja paktirali s lopovskim režimom” i one koji su “zbog vlastoljublja paktirali sa četničkom opozicijom”. Morao si paziti s kim ćeš se kad i gde naći, jer oni koje si koji mesec ranije ostavio kao krvnu braću sad više ni istom stranom ulice ne prolaze…
A na kojoj sam ja strani bio? Iskreno – srcem ni na jednoj. Prvo, nisam mislio da me se to na taj način tiče, jer ne živim i ne glasam u Crnoj Gori, pa zašto bih joj ja popovao, makar i u sebi? Drugo i verovatno važnije: nisi mogao biti za vlast čoveka koji je celog života na tronu i za kojim se vuku svakojaki repovi, ali nisi mogao biti ni za one koji su bili ponajglasniji u želji da ga najure, jer su to mahom bili politički klonovi onih koji su ti se gadili kod kuće.
A razumom? Razum mi je nalagao da je status quo manje zlo od opasnih eksperimenata s mahnitim uvoznim popovima i političkim piromanima koji čak i ne kriju želju da ponište većinu onog najnespornijeg što je Crna Gora “pod Milom” uradila (evrointegracije, članstvo u NATO kao garancija da nema nasilnog povratka pod medveđu šapu ni Dedinja ni Kremlja…).
Pa opet, ne može ni taj status quo da traje večno. A sve i da može, ima i u tome nečega nepravednog i neodrživog, neprirodnog i aistorijskog. I tako, njegova prva polovina dotrajala je pre tri godine. Druga, pre neki dan. Milo Đukanović više nije na vlasti. Možda ovih dana, pakujući svoje stvari iz predsedničkih odaja, pokušava da se priseti kakav je to osećaj: biti bez vlasti? Može li se prizvati to osećanje posle toliko vremena i toliko istorije?
Svako sebi naposletku izabere vlast kakvu zaslužuje, pa to važi i za Crnu Goru, a bogme i za Srbiju. U normalnom poretku stvari, Milo Đukanović bi, kao političar iz prošlog veka, odavno bio u političkoj penziji. Ono što ga je održalo tako dugo, osim nesporne političke veštine, jeste da je protiv sebe najčešće imao političare i politike, zapravo ideologije, iz pretprošlog veka; u poređenju s njima, uvek je mogao računati da će izgledati boljim nego što bi ikada mogao da bude.
A Srbija? Pa, ništa Srbija. Ovde imamo jednog što se kanda veselo priprema na đukanovićevski maraton na vlasti, ali bez Đukanovićevih suštinskih rezova kakvi državu i društvo nepovratno menjaju i preusmeravaju na kolosek koji vodi ka matičnom kontinentu. A oni koji mu se najglasnije suprotstavljaju, gle, takođe dolaze iz pretprošlog veka.
