U nemačkim koncentracionim logorima esesovci su zarad sopstevene komocije određene poslove prepuštali zatvorenicima, pre svega komunistima jer su shvatili da su oni dobri organizatori. U Buhenvaldu su logoraši to iskoristili i tajno osnovali „Međunarodni komitet“ na čelu sa nemačkim komunistom Valterom Bartelom. Svaku naciju čiji su državljani bili u logoru zastupao je po jedan član. Jugoslovenski predstavnik bio je docniji profesor univerziteta u Zagrebu Rudi Supek.
Zatvorenici bliski Komitetu su preuzeli pisarnice i logorsku statistiku. Novi zatvorenici su se prijavljivali njima, oni su sastavljali dokumente. Španski pisac i komunista Horhe Semprun piše da je pri dolasku u Buhenvald naveo da je po zanimanju student, ali su ga u pisarnici ispravili: „Ma kakav student, studenti nikom nisu potrebni, pišem da si kvalifikovani radnik“, rekao mu je dobronamerno logoraš koji ga je uveo u evidenciju. Posle je i sam postao jedan od vodećih članova pisarnice.
Potvrđujem da sam i ja imao isto iskustvo: bio sam petnaestogodišnji gimnazijalac, a upisali su da sam limarski šegrt i verovatno mi tako spasili život.
Komitet je sebi odredio tri vodeće zadatka: spasavati prvenstveno komuniste i socijaldemokrate, zatim mlađe, relativno zdrave zatvorenike koji imaju bolje šanse da prežive logor. Ako bi se oni našli na transportnim listama za Aušvic, što je praktično značilo smrt, zamenjivali su njihove brojeve sa brojevima logoraša koji su bolesni i verovatno bi i inače umrli. Buhenvald, u kome sam ja bio, nije bio opremljen za masovno ubijanje, njegov krematorijum bio je mali.
Posle rata dobio sam spisak jednog transporta za Aušvic na kome je bilo i moje ime, ali su u pisarnici odlučili da umesto mene pošalju nekog drugog; mene su kao limarskog pomoćnika poslali u mali radni komandos Nideroršel. Nikada nisam uspeo da saznam ko mi je spasao život.
Drugo: zadatak Komiteta je bio da odabere redare – logoraše koji su pomagali esesovcima. Zvali su se „lageršuc“. Formalno im je komandovao esesovski oficir, u praksi su izvršavali naloge Komiteta.
Treće: Komitet je organizovao ambulante i logorsku bolnicu u Buhenvaldu i nekim radnim komandosima. U centralnom logoru postojala je posebna bolnica za tifusare u kojoj su se izvodili eksperimenti, esesovci ni slučajno ne bi ulazili plašeći se zaraze. Tu je Komitet krio neke zatvorenike već osuđene na smrt, prijavljivao ih kao da su umrli i davao im nove logoraške brojeve.
Doktor Šarl Odik
U Nideroršelu je doktor Šarl Odik raspolagao bolničkom sobom sa 12 kreveta. Kroz taj logor prošlo je 736 zatvorenika, umrlo ih je samo 19. Za pojmove koncetracionih logora tako mali procenat mrtvih se može zahvaliti pre svega Odiku, kapou logora Otu Hermanu i tajnoj vezi sa Komitetom u centralnom logoru. Meni je Odik stalno davao poštedu i umesto da idem na rad, uglavnom sam sedeo u ambulanti i sa njegovim bolničarem Bertranom igrao šah. U Buhenvaldu je od 1937. do 1945. ukupno bilo internirano oko 266.000 ljudi, Memorijalni centra Buhenvald je registrovao ukupno 38.049 umrlih i ubijenih logoraša.
Sa Odikom sam se družio i posle rata. Više puta sam bio kod njega u Parizu, on dva puta u Beogradu, vodio sam ga na Ohrid. Bio je socijalista, dvadeset godina gradonačelnik Sevra, praktično predgrađa Pariza, a formalno zasebnog grada u departmanu Sen et Oaz. Odik mi je pričao da je on u Sevru venčao Sofiju Loren sa Karlom Pontijem. Njegova prva žena bila je balerina, družili su se sa Isidorom Dankan. Kao gradonačelnik je porušio stari deo Sevra i izgradio moderan grad po projektu beogradskog arhitekte Aljoše Josića sa kojim sam ga ja upoznao. Pre rata bio je šef medicinske službe Francuske Sahare.
Šarlov brat, general-lajtnant Robert Odik, za vreme Drugog svetskog rata bio je jedan od komandanata američkog ratnog vazduhoplovstva. Nije hteo da služi pod De Golom, jer su Odikovi i De Golovi bili u staroj porodičnoj zavadi.
Esesovska veza
Muvajući se oko Odikove ambulante saznavao sam svašta što me se nije ticalo, a za šta ne nalazim potvrde u meni dostupnim dokumentima. On bi znao i komentarisao sve događaje o kojima nemački mediji ništa nisu javljali, pre svega o razvoju situacije na istočnom frontu. To me je čudilo. Nikakve tajne radiostanice u logoru nije bilo.
Kako su vesti stizale do našeg logora saznao sam slučajno. Pred vratima ambulante naleteo sam na esesovskog šarfirera – to odgovara činu narednika. Pobegao sam čim sam ga video, ali posle pitao šta je hteo i saznao da je on esesovski podoficir sanitetske službe, da donosi iz centralnog logora lekove, bajagi vrši kontrolu, a zapravo je veza ileganog Međunarodnog komiteta logoraša sa proverenim zatvorenicima u radnim komandosima.
Nije bio jedini. Najpoznatiji je slučaj Kurta Gerštajna, esesovskog oficira, po struci higijeničara, koji je za potrebe dezinfekcije uniformi razvio gas Ciklon-B, a posle je proveravao mogućnost da se taj pronalazak koristi za ubijanje Jevreja. On je za vreme rata o tome obavestio švedsku ambasadu, ali je nastavio da „radi svoj posao“. Posle rata je u zatvoru napisao izveštaj o gasnim komorama koji je korišćen u optužnici protiv glavnih ratnih zločinaca u Nirnbergu, pa potom izvršio samoubistvo. Kao figura se javlja u pozorišnom komadu „Namesnik“ Rolfa Hohuta i jednom filmu Koste Gavrasa.
„Naš esesovac“ u Nideroršelu kao kurir komunista nekakvo je mini-izdanje Gerštajna, ali on nije stradao: dospeo je u zatvor, a Odik je posvedočio da je pomagao zatvorenicima pa je oslobođen.
Ni o jednom članu esesovske sanitetske službe u Buhenvaldu ne postoje podaci, naravno ni o njemu, a sigurno nije bio jedini.
Cela istina o nacističkim logorima mnogo je šira od podataka o milionima mučenih i ubijanih ljudi. Kad umre poslednji među nama „svedocima vremena“ neće više imati ko da je ispriča, a nisam više siguran ni ko veruje našim pričama za koje nema dokaza, jer sećanja zaista mogu da budu varljiva.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
