Legenda kaže da je klinac sa Novog Beograda, srednjoškolac zaljubljen u radio-tehniku, poslao kasete sa snimcima svojih zezanja sa montažom zvuka tada poznatom DJ-u i radio-voditelju. DJ je odmah shvatio da je reč o neverovatnom talentu i „uzeo ga pod svoje“ na Studiju B. Poznati Leteći DJ iz priče je Zoran Modli, a taj tinejdžer, vunderkind montaže, bio je Robert Klajn.
Robert, ili Roki kako smo ga zvali, pričao mi je kako je tada bila glavna fora da sam sklopiš mali predajnik i napraviš piratsku radio-stanicu, zezaš se sa ekipom iz kraja, ili upadaš na frekvenciju taksistima ili još gore – policiji.
Čak i danas, širom Srbije, srećem ljude, naročito iz tehničkog sektora radio i tv-stanica za koje je njegovo ime neka vrsta lozinke. Postao je šef tonskog sektora na Studiju B krajem osamdesetih, gde se začela ideja o drugačijem zvuku radio stanice. Uz Tanju Petrović, Miška Bilbiju, Goricu Nešović, ili Voju Nedeljkovića u „Ritmu srca“ postavio je osnove svoje prepoznatljive tonske režije, montaže i dizajna zvuka.
Ipak, od samog početka Radija B92 njegov pečat bio je prisutan u identitetu stanice. Tu sam počeo da radim i da se družim sa njim, evo preko 20 godina.
Kod Rokija je na neverovatan način, još od traka i gramofona do potpune upotrebe kompjutera sve zvučalo moćnije i luđe. Sećam se radosti kada bi nabavio novi paket efekata i beskrajnih sati dok smo radili špice, džinglove ili radio-reklame, ili novi efekat koji bi odmah mogli da probamo tokom emisije. Sve je bilo jedna fantastična igra zvucima, kojom je vladao poput čarobnjaka.
Jednom smo za potrebe reklame za restoran „Hajduk“ otišli uveče da snimimo cvrčanje roštilja, ili konobara „Belog“ tamnije puti, koji je umeo fantastično da izdeklamuje ceo meni – sa „kobasicama, malko ljutkastim“. Samo smo se pogledali tokom snimanja, Rokiju se smešio brk, znali smo da smo dobili ono što smo želeli – sličicu iz života zabeleženu uhvaćenim zvukom! I mnogo puta kasnije u razgovoru s njim video sam taj smejuljak, uvek je izgledao kao da je upravo čuo neku dobru vest.
Radili smo satima i kod njega u stanu, naročito u vreme kada je B92 proteran iz Doma omladine i tokom bombardovanja. Tada smo pakovali program Free B92, koji se emitovao kao Radio Drina. Po ceo dan radimo, u gotovo ilegalnoj atmosferi, dok komšija jednom nije pokucao na vrata, doneo neke kolače što je ispekla njegova žena i rekao – „kidate sa basovima, al super zvuči!“
Toliko smo izgubili pojam o vremenu da je te noći Roki u sitne sate izašao po pljeskavicu kada je pogođen Hotel Jugoslavija u njegovom komšiluku. Ujutro smo nastavili sa radom, a on mi je pričao kako je stajao sa pljeskavicom u rukama dok je oko njega padala srča sa polomljenih prozora.
Svoj rad uspešno je preneo i na produkciju zvuka na Televiziji B92, ali je radio i namensku muziku za filmove i predstave, kao i za potrebe muzičkih izdanja B92.
Imao je neverovatan dar da opusti ljude pred mikrofonom, to sam video mnogo puta tokom snimanja. Kao dobar fotograf koji će vas slikati tako da uhvati vaš prirodan izraz, bez nameštanja. Za nas pred mikrofonom bilo je super lako, jer je umeo dobro da nam objasni šta želi da uradimo, kakvu atmosferu treba da stvorimo. Tu magiju sam gledao mnogo puta i uvek me fascinirala, jer smo praveći te muzičke kolaže nepogrešivo sledili nekakvu nevidljivu nit, a zatim bi Robert počeo „ono njegovo sa efektima i nivoima“ i zvučna slika bi počela da dobija te neverovatne nijanse i da oživljava pred nama.
Robert Klajn je bio netipičan tonac jer je umeo da koristi sopstveni glas, pa je postao praktično glas B92 u najavama za emisije i programe. Evo i danas, kada više nije ovde sa nama, tokom programa sam nekoliko puta čuo njegov glas i to je uvek znak da ćemo videti ili čuti nešto novo.
Na kraju, ponoviću ono što su ovih dana mnogi rekli o njemu. Jedno divno, duhovito, vaspitano biće, čiju sam porodicu imao čast da upoznam, otac dvoje dece i nežni suprug, više nije među nama. Tonci su posebni ljudi, obično neverovatnog strpljenja i za razliku od nas voditelja – sa zdravim manjkom narcizma. Zato sam radeći sa njim naučio koliko je važno da imaš za miksetom čoveka sa kojim se dobro razumeš i koji ume da zvukom ispriča priču, ali na moderan način. Zato su slušaoci valjda upamtili i voleli zvuk B92 kao tonski surogat te nagomilane energije, bunta i osećaja slobode.
Robert je bio skroman i fin, ali uvek sa nepogrešivim osećajem za pravičnost – u ljudskim odnosima i u društvu, znao je za šta je spreman da se bori.
Klajn je imao energiju i volju da neprekidno usavršava svoje znanje i uvodi novotarije, ali je takođe nesebično delio svoje iskustvo sa kolegama u ANEM-u, mlađim toncima na B92. Njegove sam sledbenike i poštovaoce sretao od Radio Beograda do Studija B, gde su ga uvek smatrali svojim, jer je tamo počeo.
Radio-talasi ne umiru, Robert Klajn je danas ta energija koja još pulsira u etru…
