Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Nemojte se začuditi ako ovih dana sretnete Momčila Perišića odevenog u majicu s razbarušenim likom Radovana Karadžića, ispod kojeg piše Serbian Hero
Siromah Slobodan Milošević: taman što se ufurao u utešni fazon kako je baš on najveći nepriznavalac Haškog tribunala i, uopšte, mrskog i imperijalističkog Novog svetskog poretka, kad ga iz otadžbine stiže mučki udarac: ražalovani, pa odžalovani general Momčilo Perišić, predsednik nečega što se zove Pokret za demokratsku Srbiju (bila je ta komanda: „Pokret!“ i u JNA, sećam se) mrtav-hladan izjavi u slobodarskoj Medveđi kako je bivši diktator, taj lažni borac protiv NSP-a, pre koju godinu hteo da preda Radovana Karadžića Hagu, te je u tom smislu naredio Perišiću, tada načelniku Generalštaba, da paljanskog piromana dâ uhititi! To je, izvan sumnje, težak udarac ponosu neoficijelnog „vođe slobodnog sveta“ i utamničenog „simbola progresivnog čovečanstva“, kao i samopouzdanju Progresivnih Snaga; no, još važniji i zanimljiviji od toga je nastavak iskaza pokretnog sivomaslinastog demokrate, nesuđenog počasnog građanina Mostara i Zadra: Karadžić se, naime, izvukao iz kandži Luiz Arbur/Karle del Ponte samo zato što je General s patriotskim gnušanjem odbio da izvrši Miloševićevu izdajničko-petokolonašku naredbu! Kao svaki pravi intelektualac, komandant PDS-a ima i produhovljeno tolmačenje tog svog odvažnog građanskog, pardon – oficirskog neposluha: „Treba praviti razliku između ljudi koji su uzročnici golgote svih naroda na ovim prostorima, to su onih šest lutajućih trubadura, i heroja naroda koji su branili narod od uništenja.“
Hm, „šest lutajućih trubadura“?! Da nisu Dubrovački trubaduri u pitanju? Ali, koliko je njih uopšte bilo? Mladih je Sedmorica, koliko se sećam, a Tamburaša s Petrovaradina je čak osam, Jugovića je devet, Malih crnaca je deset etc. O. K., biće da načelnik Pokreta! za DS(S) misli na famozne predsednike republika počivše SFRJ, i na njihove onomađašnje krvavo-cirkuzantske oproštajne ekskurzije diljem „zemlje bratstva i jedinstva“, na kojima su se dogovorili jedino da se nisu ništa dogovorili, te će „otvorena pitanja“, u njihovo ime, među sobom razrešiti njihovi naoružani, unapred žrtvovani podanici, friško meso za generalske topove svih vrsta. Dotle je sve u redu, pošto je njihova krivica i odgovornost – mada ne podjednaka, pošto nije jasno za šta bi npr. Gligorov bio kriv, osim ZATO što nije gurnuo ostale (ili bar dvojicu) s nekakve litice, kao Šerlok Moriartija? – poodavno jedno od onih megapopularnih opštih mesta koja će ama baš svaka šuša bezbedno izgovoriti javno, znajući da je savršeno zaštićena upravo neporecivom banalnom istinitošću „svoje“ tvrdnje. Perišićeva tvrdnja je, međutim, moralno, činjenično i na svaki drugi način dubiozna – što je pristojniji način da se kaže: odvratna – čim se o njoj ipak porazmisli duže od 16 milisekundi, jer: 1. daje ničim nezasluženu odstupnicu (najmanje) jednom masovnom ubici; 2. povlađuje gnjecavom i smrdljivom populističkom refleksu da „mi“, podanici, nikada nizašta nismo odgovorni ili, ne daj bože, krivi, nego je kriv samo Vrhovni, ako se uopšte ima za šta biti krivim. Perišić, sudeći po njegovim brojnim nastupima, misli da nema i da je sve to još jedna imperijalistička ujdurma, ali pošto je on, Bože moj, em demokrata em realista, pristaće na krivicu i ritualno kažnjavanje Broja Jedan, no tu se spisak ima i okončati, po hitnom postupku; uostalom, ako se nastavi, može se doći i do Zadra i Mostara, a kuda bi nas takav nekontrolisani Pokret! odveo… U demokratsku Srbiju, ako mene pitate, no nije važno.
Sve bi ovo generalsko trlababalanisanje, jakako, bilo tek lako pogonsko gorivo za rubrike tipa „Ljudi i vreme“ kada narečeno Vojno Lice ne bi bilo zapovednikom jedne od stranaka DOS-a, tj. koalicije koja vlada ovom zemljom i čiji je smisao – ako sam dobro razumeo – da napravi radikalan i dosledan diskontinuitet s vremenom ne samo dežurnog demona Slobodana Miloševića (ta priča je ionako okončana haškim hepiendom) nego pre svega s užasnom epohom rata, krvi, šoviniz(a)ma, ratnih zločina, granatiranja, bombardovanja, „oslobađanja“ ovoga ili onoga, mahom svega onoga što ne pokazuje nikakvu želju da bude „oslobođeno“. Zato Perišićeva priča, nažalost, nije tek perverzni eksces, nesuvisli ispad jednog odviše razvezanog jezika: naprotiv, ona je ispričana Tačno Po Meri, strukturirana po želji i ukusu još uvek širokog sloja „sivomaslinaste mase“ kafanskih Večitih Rezervista i onog bašibozluka što paradira Knez Mihailovom u majicama obogaćenim razbarušenim likom Radovana Karadžića ispod kojeg se kočoperi natpis Serbian Hero. Taj je iskaz izronio u javnost kao siloviti izbruh u-podsvest-potisnute, sublimirane ratničke frustracije, koju s Perišićem i perišićima dele ne samo oni koji su zajedno sa Karadžićem i veselim društvom iz paljanskog ćoška čas pucali, čas guslali ponad Sarajeva, nego i mnogi još odvratniji tipovi, šaroliki pozadinski kibiceri iz Beograda i duboke Srbije, na čelu s ljigavim i sluzavim intelektualnim pihtijama iz neuništive nušićevske Čaršije; zato ovakve reči još uvek imaju dobru rezonancu, entuzijastički odziv: eskulpirajući sebe, General i svim drugim aktivnim i pasivnim Točkićima U Mehanizmu koji su i Vođi i Vođinom psihijatru ovako ili onako pomagali i tercirali u „patriotskim naporima“ poručuje da je za njih rezervisana Sveta Nevinost, i da će „demokratska Srbija“ kojoj nas vodi Pokret! umeti da zaštiti svoje Najbolje Sinove, svoje srebreničke „heroje naroda“. To je, dakle, odsečna, soldatska poruka koju orbi et orbi odašilje ovaj nadobudni čovek iz Koštunića, i u njoj je sažeta sva malograđanska suština jednog masovno raširenog, a vrlo, vrlo temeljitog nepristajanja na činjenice, kao još uvek dominantnog stanja svesti u zemlji koja se, šokirana, tek polako budi iz lažnog embrionalnog stanja radikalne nevinosti. Perišić je, međutim, ipak pronašao Šestoricu Krivih, a ostali su, eto, „heroji naroda“, pa ma se prezivali Karadžić, Mladić, Gotovina, Norac ili nekako slično. Jer, među tim žestokim epoletiranim momcima ipak postoji određena vrsta sindikalne solidarnosti: sve je to generalsko Bratstvo Po Oružju, još je Borislav Pekić znao sve o tome. Samo što Nedužni Rakovičani, eto, ipak radije glasaše za Šešelja, pa se sad čude što im kašike zarđaše od neupotrebe!
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve