Da li se to sad delimo na pristalice Biroa i ljubitelje Kabineta? Predsednik i Premijer ili nisu najbolje upućeni ili ne kontrolišu uvek ta tela i tek naknadno, jedan ili obojica, ili naizmenično, saznaju šta su iza njihovih leđa brljali ljudi iz njihovog Kabineta, odnosno Biroa. I jedan i drugi navodno su se zaprepastili kad su od generala Pavkovica čuli priču o planiranju upada u Biro da bi se sprečilo prisluškivanje Kabineta.
Dakle, stvari sad stoje ovako: ako ste za Biro, onda ne verujete u prisluškivanje nego samo u zaveru oko upada, a ako navijate za Kabinet, onda znate za prisluškivanje, ali o upadu ne želite ništa da čujete. Ne bih da prejudiciram nalaze i zaključke budućeg anketnog odbora koji će da ispituje slučaj, ali već je jasno barem toliko da su se Đinđić i Koštunica nasli u senci svojih službenika. I to baš onih iz senke.
Ako bi anketni odbor dobio odrešene ruke, ako bi nalazi dospeli u javnost i ako bi se potom legalistički terao mak na konac, sva je prilika da bi posledice snosili i Predsednik i Premijer. Ovakva vrsta provale u svet senki uvek daje isti rezultat, kao kad podignete kamen i vidite one bube kako beže od svetla. Izbije skandal, javnost se šokira, traži odgovornost, političari se kunu da nisu znali, neki novinari se proslavljaju provaljujući tajne koje im obično jedna strana dotura o drugoj i na kraju se neke karijere naprečac okončaju. Čije tačno, to zavisi od mnogo stvari.
Sve se završi trijumfom demokratije ili vatrometom licemerstva, kako volite. Postave se pitanja tipa: kako je to bilo moguće, zar i ovde u Srbiji, zar nove vlasti, ko je sve znao, šta uraditi da se tako nešto više nikad ne desi… A sve je zapravo prilično banalno, glupo, ne mnogo opasno i neizlečivo. Imao sam prilike da ovlaš zavirim u oba ta „zaverenička gnezda“, ponešto znam iz druge ruke i iz literature o takvim službama, ali ko god je video na delu bilo kakvu vlast razumeće šta i kako rade Biro i Kabinet.
Koštunica i Đinđić formirali su ova tela čim su se domogli vlasti i time su postupili kao bilo koji političar na njihovom mestu. Sastavili su, dakle, ekipe lojalnih ljudi koje će da rade neke od onih stvari o kojima se javno ne govori, o kojima ni njihovi šefovi ponekad ne žele ništa da znaju, a na kojima svaka vlast počiva. Nema tih demokraskih kontrola koje će čoveka na vlasti sprečiti da sastavi jednu takvu grupicu, manje ili više formalnu, koja samo njemu odgovara a ima ovlašćenja da pomalo zaobilazi zakon.
Hoću da kažem da čovek na vlasti nikad i nigde nije samo običan javni činovnik (dobro, ‘ajde da izuzmemo nekog danskog gradonačelnika) i teško može da odoli makar malim zloupotrebama, privilegijama i tajnim poslovima. U ovoj mladoj srpskoj demokratiji to izgleda tako da Kabinet i Biro zapravo postoje pretežno jedan zbog drugog, da jedan drugom rade o glavi, da se klone javnosti a bave se svakojakim intrigama, spletkama, medijskim manipulacijama i komplotima.
To što povremeno izbijaju javni skandali i afere pokazuje da se režim nije slegao i uhodao, a povrh toga postoji i sistemska greška nastala cepanjem DOS-a, pa tako uz prostu podelu na vlast i opoziciju imamo još i DSS, odnosno Predsednika koji bi mogao mirno da se predstavlja i kao vođa opozicije. Nezgoda je, dakle, u tome što u Srbiji umesto jednog postoje dva vrha vlasti. Prosto, kad nam pluralizam jednom krene, odmah naraste preko svake mere. A kad se nađu dva lidera sa dva štaba, šta će nego da ratuju.
Ekipe „Bebe“ Popovića i Ljiljane Nedeljković suštinski su slične, ali da pogledamo malo razlike, da ne bude baš kao u onoj reklami „možete da grebete, ili – da grebete“. Dakle, Kabinet ima formalnu prednost, predviđen je Ustavom, za razliku od Biroa koji je u početku bio sasvim neformalno telo, a i sad više služi Premijeru lično nego Vladi. Dalje, Kabinet pokriva razne sektore, a samo deo se bavi smicalicama protiv druge strane. Mora biti da je duša tog sektora Aleksandar Tijanić, inače ne znam šta bi ga tako dugo držalo na slabo plaćenom poslu predsednikovog savetnika.
S druge strane, koliko znam, Biro se bavi uglavnom medijskim manipulacijama, što ne uključuje nikakvu crnu magiju, mada izgleda da su neki urednici i novinari već stekli prilično strahopoštovanje prema Birou. Za razliku od Koštunice koji ono malo vlasti što ima vrši i uvećava preko Kabineta, Đinđić ima mnogo poslova koje obavlja kroz Vladu, pa funkcija Biroa nije toliko važna.
Premijer se uopšte manje bavi Predsednikom ili barem nastoji da tako izgleda, dok predsednikova ekipa deluje kao opsednuta Premijerom i Biroom. Kabinet prosto nije Vlada, pa je donekle odvojen od realnih problema i sklon da proizvodi političku dinamiku i tamo gde je nema. Ali, to je, naravno, opšti problem u zemlji koja izlazi iz politički dramatične faze: nakupilo se mnogo političkih aktivista i profesionalnih protivnika režima, bilo kojeg, pa nastavljaju da prave sebi posla.
Ovaj okršaj Kabineta i Biroa, ovo otkrivanje i pokazivanje tuđeg prljavog veša, poslužiće za isticanje zahteva za više javnosti u njihovom radu (uglavnom uzalud), za bolju civilnu kontrolu vojske i tajnih službi ili za smenjivanje Predsednika ili Premijera (skroz uzalud). Ceo slučaj će svakako biti propagandno eksploatisan u predsedničkoj izbornoj kampanji i na to pre svega misle obe strane. Ako vam se to ne dopada, ako se brinete da će sve jednog dana postati reklamni spot, i država, i istorija, i vojska, i pučevi, i revolucije, i narodi…, uvek imate izbor. Možete da grebete.
