Liga i naprednjaci: Okasneli novosadski razvod

Negde daleko ispod dronova i MIG-ova i ispod svih radara pažnje javnosti – u onoj meri u kojoj ovo što je preostalo u Srbiji od relativno slobodnog javnog prostora još možemo nazvati imenom „javnost“ – teče kakav-takav politički život. Više kakav nego takav, jer nije mnogo od njega ostalo nakon desetogodišnjeg sistematskog zatiranja pluralizma, smenjivosti vlasti i njene podele na različitim nivoima.

U tu i takvu, unazađenu i za bilo kakvu složeniju refleksiju sve manje osposobljenu javnost banula je prošle nedelje, među inima, i vest da je Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) odlučila da raskine tzv. komunalnu koaliciju sa Srpskom naprednom strankom i njenim partnerima u Novom Sadu.

E sad, da li je to uopšte vest? Ako jeste, po čemu jeste, ako nije, zašto nije?

S jedne strane, trebalo bi da bude vest da je stranka tako duge i časne istorije raskinula jednu od početka neprirodnu koaliciju. S druge strane, nije li jedina prava vest bila vest o uspostavljanju takve koalicije? Nakon koje je LSV nužno otklizala u potpunu političku irelevantnost (kojoj je ionako već neko vreme težila)?

Drugim rečima, koga je Liga uopšte predstavljala od trenutka kada je ušla u tu koaliciju? Sigurno ne svoje birače, a još manje neko šire antinacionalističko i proautonomističko građansko okruženje, jer tu ni svećom ne biste mogli naći nikoga ko bi tu koaliciju odobravao niti joj video smisla i svrhe osim zadovoljavanja lukrativnih potreba stranačkih ajatolaha.

Stranke, naravno, imaju drugačije poimanje političkog života i opstanka od onih koji nisu vezani stranačkim interesima. Možda bi onaj deo javnosti koji „prirodno“ naginje strankama ovog profila „oprostio“ LSV-u njegovo „paktiranje sa đavolom“ da je ikada za sve ove godine mogao videti bilo kakvu konkretnu dobru stranu toga, dobru po javni interes, naravno. Da li je išta u Novom Sadu bilo bolje, ili bar manje loše, zato što je Liga učestvovala u vlasti, nego što bi bilo da je ostala u opoziciji? Da li je politički život bio snošljiviji, da li su lokalni mediji bili manje skrnavi, da li su kulturne institucije bile manje okupirane od neznalica i prostaka bez biografija osim onih desničarskih i na svaki način opskurnih? Pa, čak ni naizgled najtrivijalnije moguće stvari ta Liga nije mogla ili htela da izbori, na primer da na novosadskim gradskim autobusima prestane monopol ćiriličnih natpisa koji su uveli vučić-vučevićevaski neoradikali, kao da smo u Belorusiji? U Beogradu ima i latinice na tablama autobusa koliko hoćete, u famozno multi-kulti i evrokulturno prestoničnom Novom Sadu ne…

Pa dobro, ako je uspostavljanje te koalicije bio poslednji ekser u kovčeg one ranije, nikada velike i masovne ali časne i u najvažnijim stvarima ispravne Lige, može li njeno raskidanje, po jednoj prilično „mehaničkoj“ logici stvari, značiti povratak na prethodno stanje? Naravno da ne može, jer stvari prosto ne funkcionišu na taj način. Kredibilitet se stiče, brani, gubi i (najteže od svega) vraća ipak malo složenijim i suptilnijim putevima.

S druge strane, odviše je lako kriviti Ligu i njene prvake za sve. Ako je ona kriva za sve i ako na nju više ne treba računati, zašto u međuvremenu nije nastala neka druga bar isto toliko relevantna politička organizacija na vojvođanskom nivou, koja bi bolje i doslednije artikulisala slične stavove i vrednosti?

A i ja svašta pitam…

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com