Ovo u čemu se ovih dana valjamo i packamo podsetilo me je na naslov jedne već poodavne esejističke knjige Dubravke Ugrešić: kultura laži. Neću sad ni o „lažnoj državi Kosovo“ ni o lažnom „nestranačkom“ predsedniku Srbije, ni o Lažnom caru Šćepanu Malom kojem ovih dana i kuso i repato diže spomenik, a u Leskovcu ga eno i započasnograđanilo… Biće dovoljno da ostanemo u „sferi kulture“. Evo u Beogradu lažni tj. fingirani zombiji jedva nekako prošetaše gradom na zajebantskoj Zombi paradi zaštićeni kordonom policije od mogućih napada pravih zombija iz tzv. SNP Naši; taj sasvim nadrealan, zauman zaplet naučno je savršeno objašnjiv, tj. beše to tek logična posledica bede i kukavičluka države koja nije umela (čitaj: htela) da zaštiti kratku i krotku šetnju bezopasnih homoseksualaca pred pretnjama hordi agresivnih muškobanjastih pedera. U Kikindi, pak, pravog pisca i vrlo kompetentnog „kulturnog poslenika“ Srđana Tešina (nestranačku ličnost, ako vam je to važno) usred mandata najurili sa mesta direktora tamošnjeg Kulturnog centra neki bezvezni likovi apsolutno nepostojećih, utoliko i „lažnih“ bi(bli)ografija, i to pod smehotresnim i mrakobesnim optužbama kakve prevazilaze Nušića i Kovačevića zajedno i plasiraju se direktno kod Joneska. Pravi razlog je dakako, nešto drugo: oblatiti i najuriti relevantnog, ali „ne-našeg“ čoveka ne bi li se postavilo kakvog „svog“ baću i kumašina na to mesto, pa neka je u pitanju bilo kakva suklata i zamlata.
E sad, šta biva kada suklate i zamlate dođu na mesta koja bi po prirodi stvari trebala biti namenjena ozbiljnim i kompetentnim ljudima? Tja, kada se takvo nešto dogodi, onda dobijemo „slučaj Fajgelj“.
O liku-bez-dela iz opskurne desničarske organizacije onomad u „prekomponovanju“ vlasti postavljenom na mesto direktora Kulturnog centra Novog Sada kanda sve već znate, kao i o tome kako se i zašto (uz prateće skandale) našao na mestu koje mu stoji i priliči koliko bi meni priličilo da budem centarfor Mančester junajteda. Sve je to već prežvakana priča, gotovo pa zaboravljena u moru novih zaumnih senzacija koje nam dnevno donosi život u postdemokratskoj Srbiji. Dakle, čovek je tu gde je, moglo se već pomisliti da se nekako pritajio i stabilizovao i da će tako, manje-više mirno, prokrckati svoj besmisleni i beslovesni mandat ovlašćenog ignoranta i štetočine o javnom trošku, pa nakon toga biti relativno ravnodušno zaboravljen, a šteta koju je proizveo i činjenjem i nečinjenjem će u nekom potonjem periodu biti sanirana koliko je to moguće. Ali, cvrc! Impresivno besmislenim skandalom oko „zabrane“ likovnog rada Danijele Tasić, ovaj se mladi čovek ponovo vinuo negde u blizinu naslovnih strana, na štetu i sramotu svemu i svakome ko išta zna o savremenoj umetnosti, o standardima javnog govora u demokratskom i sekularnom društvu, i uopšte o bilo čemu o čemu je Fajgelj Andrej, zalutali prinudni upravnik KCNS, izabrao i odlučio da ne zna ništa. Što je načelno njegovo pravo – sve dok to radi o svom trošku i za svoj račun, uključujući i svoju, privatnu bruku.
Šta je nesrećnog Fajgelja nateralo na potez koji će ga u najboljem slučaju koštati direktorskog mesta, a u najgorem trajne stigme beslovesnog cenzora i smešne precioze sa opasnim namerama? Mislim da je ovde dobro prisetiti se znamenite priče o žabi i škorpiji: zašto je škorpija ugrizla žabu koja ju je prenosila preko reke, kad je znala da će tako obe potonuti? Pa, bilo je to jače od nje, nije mogla da odoli svojoj prirodi! Tako i sa Fajgeljem: da je bez cenzorskih uplitanja pustio izložbu studenata i postdiplomaca novosadske Akademije umetnosti, koju ionako „niko“ ne bi video (zna se kolika je kod nas posećenost izložbi, osim ako se digne neka fertutma), ne bi se dogodilo savršeno ništa, sve bi prošlo rutinski gluvo, i baš nikoga ne bi bolela glava… Razume se, ni bilo čija „verska osećanja“ ne bi bila povređena, iz najmanje dva odlična razloga: em što potencijalne žrtve takve „uvređenosti“ slabo pohode izložbe savremene umetnosti, em što je dotični rad stvarno sasvim daleko od neke osobite provokativnosti, kamoli „uvredljivosti“, osim po zapanjujuće diletantskim merilima jednog revnosnika iliti zilota u civilu. Da ne bude zabune, i kad bi slika bila uistinu „blasfemična“ ne bi bilo ni govora o tome da je se zbog toga sme uklanjati – ta, nije KCNS parohijski, župni ili džamijski dom! – ali ovaj rad to naprosto nije, radi se o posve benignoj „provokaciji“ mnogo više uperenoj protiv ucenjenosti (razapetosti, ako hoćete) savremenog čoveka novcem i materijalnim, nego bilo čega što ima direktne i specifične veze s religijom i bilo kojom verskom institucijom. To što su lokalni verski velikodostojnici naknadno ipak osetili potrebu da potvrde da su „uvređeni“ dolazi otud što je njima ta vrsta „uvređenosti“ naprosto u opisu radnog mesta, kad god se suoče sa slobodnim duhom spoljnog sveta. Nije tu, dakle, problem u „popovima“, oni „samo rade svoj posao“, nego je problem u Fajgelju i ostalim fajgeljima, koji ne rade svoj posao – a i kako bi, kad ne znaju?! – nego tuđi, „popovski“.
I šta sad činiti? Najbolje za sve bilo bi da dođe do transfera: Fajgelja u crkvu (po njegovom izboru) za kustosa, podvoritelja, pojca ili šta već, a nekog ozbiljnog i kompetentnog čoveka bilo kojeg opredeljenja (ima ih u NS onoliko) za direktora KCNS. Sve dok se to ne desi: bojkot! Ne sarađivati sa okupatorom sopstvene kulture, to je nužni minimum solidarnosti. Ja tamo, bogme, ni u bioskop ne idem.
