Lavovi i čempresi

Pogledam ovih dana sa svoje zemunske terase na kuće i okućnice vrednih donjosremskih paora, na gornjovaroške šorove opustele pod pripekom, na Dunav od Banovaca pa nizvodno, na žitna polja u daljini, na beharne voćnjake i senovite drvorede, i sve se naprežem neću li gdegod na horizontu ugledati nekakav čempres; ako je već do perfekcionizma, idealno bi bilo kad bi oko tog čempresa elegantno skakutao kakav jelen, ponosno pokazujući rogove celom svetu. Avaj, čempresi slabo ovde uspevaju: tek gdekoji, više kao „ukrasno bilje“…

Ne bojte se, nemadoh nameru da se takmičim s onom jurodivom Doktorkom u lirskim opisima majke prirode; samo sam, kao osoba lišena mašte, pokušavao da nekako opredmetim onog jelena i onaj čempres od kojih se, eto, sastoji grb Srema, ama mi baš i nije išlo. Mada, negde tamo po Fruškoj gori valjda mora da ima tih jelena, srna, lopatara i ostalih kopitara, ko će ga znati? Sva sreća da ne živim u Banatu, na čijem se grbu kočoperi lav razjapljenih čeljusti, koji uspravljen na zadnje šape vitla sabljom koju kao da je oteo od Veselina Šljivančanina, dok ju je ovaj ono tronuto celivao. Otkud, bre, lavovi u Banatu?! Da nisu utekli iz cirkusa, iju naopako? There ain’t no lions in England, što bi rekao Ian Brown, podanik zemlje u kojoj se zna sve o heraldici i ostaloj (para)istorijskoj bižuteriji… Bačka je, ipak, bolje prošla sa svojim grbom: tu apostol Pavle u ruci drži knjigu i mač, što je O. K.: Pavle je, simbolički, „svugde“, pa je samim tim i u Bačkoj, jelda? Mislim, nije da on Bačku voli više od drugih, nego… Sad sam se baš zapetljao.

A stvar na koju mislim je, faktografski i „politički“ gledano, sasvim prosta: Vojvodina je zvanično, na sednici odgovarajućeg Pokrajinskog Organa, dobila grb koji je zapravo kompozicija sastavljena od goreopisanih grbova njenih Triju Srdaca Junačkih, i dotični se odsada pa nadalje & ubuduće ima isticati Svugde Gde Treba, pod pretnjom zakonskim sankcijama za nepridržavanje ili skrnavljenje. Ova je dokona heraldičko-đinđuvaška rabota, u skladu s realističkim (dakle: najcrnjim) očekivanjima, izazvala prozaične i do banalnosti predvidive reakcije „zainteresovanih strana“: Ovlašćenim Autonomašima, zatočnicima turbovojvođanskog supa–rindflajš–pohovano svetonazornog usmerenja, sve je nekako milo i toplo oko srca, a protokolisane Srpske Patriote su se, pak, silno uvredile i naljutile, pa već gromko grme protiv Zlih Separatista koji mučki udariše na Jedinstvo Srpskog Nacionalnog Bića, ugroženog vazda i svuda. A kad čovek malo bolje zagleda u sav taj teatar, može lepo da vidi kako cela stvar nesumnjivo pripada operetnom žanru, te su onda(k) i svi ti likovi, nekako, onako, malko smešno naduveni od „plućnog zamaha“ prilikom izvođenja svojih pompeznih arija. I onda ti nužno proradi „izdajnička“ Zlomisao kako ovi napaljeni momci – i poneka gospođa vrištavog soprana – više i ne mogu jedni bez drugih, baš kao zatreskani tenor i narogušeni bas: postojanje i napredovanje jednih opravdava, kroz večiti i nerazrešivi interesno-ideološki konflikt niskog intenziteta, postojanje i napredovanje drugih, i tako u veseli nedogled Uzajamnog G(n)ojenja: red Vojvođanstva, red Svesrbizma, pa kontra, pa rekontra, pa gem, pa set, pa meč, pa onda jopet… Sve dok Sunce ne eksplodira i proguta Zemlju sa sve vaskolikim njenim zemljacima.

Zašto je, dakle, Vojvodina dobila grb, i šta to zapravo znači? Zvaničnu verziju znate, baš kao i onu koja joj velepatriotski „oponira“. Obe su, dakako, fundamentalno netačne jer polaze od neupotrebljivih premisa. Otuda je i sve što one o tome mogu kas’ti tek mlaćenje prazne slame u vidu biflanja i deklamovanja naizgled „samorazumljivih“ floskula. Recimo, jedna strana sasvim razložno pita zašto, pobogu, Vojvodina ne bi imala grb (zastavu, himnu etc.) kad to danaske ima svaki bolji fudbalski klub, penzionerska bridž-sekcija ili Dobrovoljno Pevačko Društvo? Međutim, možda pravo pitanje glasi drugačije: a zašto bi Vojvodina imala grb? A ono je, opet, „pravo“ jedino ako je deo mnogo šireg, programatski „naivnog“ pitanja: zašto bi bilo koja Omeđena Teritorija imala grb ili šta već, to jest, čemu sve to i za čije babe zdravlje? Problem je u tome što „patriote“ ne mogu legitimno da postave to pitanje, jer za njih nije sporno šta, nego ko: probajte da „svetogrdno“ izrazite ravnodušnost prema (ne)postojanju grba Srbije, i videćete svog boga! Vojvodina, dakle, po turboserbstvujuščoj školi mišljenja ne treba da ima grb jerbo je to „obeležje državnosti“, ali bi zato grb Srbije – iz istih razloga, dakle kao permanentno simboličko potvrđivanje opstojnosti Državnosti i neprobojna brana demonskom fantazmu „separatizma“ (kao, dakle, nekakav antivampirski beli luk!) – trebao da dreči iz svakog novosadskog ili kikindskog izloga! O’ma ispod firme na obaveznoj ćirilici, dakako. Razmišljajte, dakle, o celoj stvari samo malko strože, i doći ćete do zaključka da nema nikakvog istinskog, respektabilnog, imanentnog razloga ni da Vojvodina (ili bilo šta drugo) ima grb, niti da ga nema, tj., da to nije ni „dobro“ ni „loše“: samo „opredeljivanje“ u ovoj stvari čini vas zarobljenikom besmislice, pokorno reprodukovanje jednog ili drugog Kodiranog Diskursa čini samo to da vam rastu magareće uši jer se entuzijastički bavite „problemom“ isisanim iz malog prsta.

Famozni vojvođanski grb (zastava, „svečana pesma“ u najavi…) nije, dakle, ni „separatističko strašilo“ ni nešto čemu je moguće veseliti se jer je estetski neprihvatljivo veseliti se kičastim insignijama bilo kojeg Parčeta Zemlje na svetu, zvalo se ono Srbija, Vojvodina, Italija, Nagorno-Karabah ili MZ Donje Brijanje, sasvim svejedno. To je, međutim, ono jedino što nećete čuti u kakofoniji grotesknog pro i contra nadgornjavanja, a to je, nemojmo se zamajavati, ono jedino važno: to je ono nevidljivo, zataškano „prazno mesto“ u središtu vrtloga dveju zakrvljenih paraideologija, „patriotske“ i „autonomističke“, ono koje subverzivno rastura Sistem i jednoj i drugoj. Zato ga obe tako brižljivo izbegavaju. Sam je grb, dakako, samo trenutno aktuelni simptom, a koliko sutra će se čuveno „vojvođansko pitanje“ – kao hičkokovski „mekgafin“, mamac za navlaku koji će nepažljivog (a nadobudnog) gledaoca navesti na krivi trag – razmatrati preko neke druge podjednako irelevantne andrmolje i džidža-bidže, u kojoj će iznova jedni videti korak ka stalno-izmičućem-orgazmiranju, zadovoljštini ispunjenog autonomističkog fantazma, a drugi Nacionalnu Opasnost, mučki udar na Vaskoliko Srbstvo.

Stanje u kojem se, dakle, nalazi apsolutno predominantni deo debate o „vojvođanskoj autonomiji“ zastrašujuće je bedno, toliko jalovo i dosadno da čovek lako sklizne u „zaverološku“ paranoju kako To Nije Slučajno. Na tom „frontu“, naime, već dugo, dugo nema ničega osim razbacanih gromuljica prežvakanih frazetina, i to kao da nikome više i ne smeta; ako je tako, to samo potvrđuje moje sve paranoičnije osećanje kako se radi o namerno zapuštenom Ratu Opštih Mesta, gde je isključeno da se postigne bilo kakav „proboj“ na jednoj ili drugoj strani: svako je tu lepo okupio svoju misaono lenju i malograđansku publiku, pa joj tepa one uspavanke koje ova voli da čuje, a bogami je i plaši onim alama i baucima za koje se zna da će uvek upaliti, te na taj način sebe diskretno promoviše u Ovlašćenog Zaštitnika svoje „ciljne grupe“ (autonomističke/srbstvujušče) od one Strašne Nemani od preko puta. Pošto se ne nazire mogućnost da u doglednoj budućnosti nestanu ili veoma oslabe bilo jedni ili drugi, postavlja se, hteli – ne hteli, idealan raspored snaga za dugoročno strateško partnerstvo „zaštitnika Vojvodine“ koji ne-daju-svoja-žita-okupatoru i „čuvara Srbstva“ koji štite-većinski-narod-od-majorizacije-i-rasrbljivanja, a sve po prokušanom sistemu „Tom i Džeri, najbolji neprijatelji“… Svako ko pristane da čuva i širi neki od tih odlikaških diskursa-bez-pameti izabrao je takmičenje u nižerazrednoj ligi.

O nadrndanim „patriotama“, o njihovoj političkoj, moralnoj i intelektualnoj bedi kanda se već sve zna: pa, pišem(o) li deset i kusur godina o ičemu nego o tome?! Na drugoj strani, „autonomistički“ je diskurs kroz sve te godine bio važan deo one Opresirane Alternative, onaj Glas Drugog usred jednog sumanutog šovinističkog, ekspanzionističkog, mafiokratskog i kriptofašističkog režima. Međutim, aporije koje je dominantni „autonomistički“ jezik od početka sadržavao, i na koje se ranije (iz solidarnosti Opresiranih) žmurilo ili tek čkiljilo, promenom političke sitovacije i zauzimanjem dela vlasti došle su do punog izražaja: u mnogo čemu, diskurs najvrelijih „autonomaša“ samo je travestija dobro poznatog nacionalističkog toroka (utoliko je u pravu Đorđe Vukadinović kad piše o „nacionalizmu bez nacije“): insistiranje na kolektivizmu i odatle nužno proizilazećem populizmu – geografskog porekla umesto etničkog/verskog – i konfrontantnom „Mi-Oni“ odnosu u ključu kolektivno-narcističkih prispodoba i samodefinicija, proizvodnja kulturrasističkih stereotipa o Drugome (onom koji obitava Preko Reke), imaginiranje Drugog kao Kolektivnog Pljačkaša, otimača i materijalnih dobara i identiteta iliti „supstance“, mistične i unikatne srži onoga što smo „Mi“. Zakonita posledica svega ovoga je proizvodnja unutrašnjih neprijatelja i Sumnjivih Lica; kao što su za srpske (ili koje god) nacionaliste „izdajnici“ bili oni koji, jelte, „primaju pare i naloge od svojih gazda iz inostranstva“ (a samo je Inostranstvo reč-demon: to je ono gde su Drugi!), tako se u aktuelnoj političko-medijskoj areni Pokrajine povremeno promalja maligni fantazam „beogradskih poslušnika/plaćenika“ (gde, dakle, „Beograd“ igra ulogu „Vašingtona“ ili „Brisela“ iz nacionalističke naracije) koji, eto, samim tim po svoj prilici „nisu dovoljno dobri Vojvođani“, i koji, grom i pakao, Imaju Gazdu tamo-negde, tamo gde više nismo Mi, pa marljivo rovare za njegove interese… Drugim rečima, u ovom se diskursu „Vojvodina“ (ili „autonomija“ i sl.) ukazuje kao potencijalno opresivni fantazam, kao nešto što se može „izdati“, čemu se može biti „nedovoljno lojalan“, te tako ona – umesto emancipatorskog lepog sna od koliko juče – kroz degenerativni i uprostačujući „rad“ tih iščašenih projekcija Boraca Za Njenu Stvar, polako stvara uslove da postane samo još jedna od bezbrojnih pritiskajućih Otadžbina, sebični samozaljubljeni despot kojeg treba tetošiti, hvaliti, cmakati mu ručerdu i iskazivati mu Odanost i Zahvalnost, mrgodni Tiranin koji ište žrtvu i pokornost i nehajno gazi sve što ima ljudsku meru. Ne, naravno, nije još dotle došlo; seme za to, međutim, postoji: seju ga neki panonski politički dramoseri koji u svojoj banalnosti ne znaju i ne slute da, ako se Vojvodina uistinu može „izdati“ – kao što se, naučile su nas Patriote, „izdati“ može Srbija – onda se za nju ne vredi ni „boriti“. Kome treba još jedna takva stvar?! Jedva i s ovom izađosmo na kraj.

Ništa od ovde napisanog ne treba ni u bunilu tumačiti kao poen za „drugu stranu“: ozbiljna i argumentovana nacionalistička kritika jedne vrste autonomaštva-kao-ideologije savršeno je nemoguća, jer ona ne ume i ne može, ne sme – jer bi to posledičilo samoukidanjem! – metodološki da se izdigne iznad paganskog obožavanja Parčeta Zemlje ili Grupe Ljudi („nacija“, „regija“ etc.), nego ostaje zarobljena u trivijalnom svetu koji kritikuje, razlikujući se samo u predznaku, tj., u „predmetu obožavanja“, u fetišu; „jedinstvena država Srbija“ ili „vaskoliko Srbstvo“ samo su druga, čak u praksi mnogo tamnija strana iste medalje: u ime tih fantazama zakotrljale su se mnoge nedužne glave. Sve što je do sada u tom ključu protiv bilo kojeg, čijeg i kakvog „autonomaštva“ napisano tek je izlišna gomila inferiornih gluposti, i ne vredi ni koliko po lule mokrog duvana. Poznajući sopstvenu opsesivno „državotvornu“ prirodu, nacionalisti – s pravom ili bez, zapravo je svejedno! – projektuju iste fantazme i želje i u glave svojih „autonomističkih“ suparnika, i otuda toliko plaše svoju publiku „separatizmom“, tj., „državnošću Vojvodine“. „Autonomaši“ se, pak, brane time što „državotvorne“ ambicije negiraju, a to je u nekom ozbiljnijem smislu zapravo irelevantno: nije problem u „državnosti“ Vojvodine – nemam suvislih razloga da verujem da bi ta država bila bolja ili pak gnusnija od bilo koje druge, te prezrivo odbijam da budem „za“ ili „protiv“ nje! – i zato tu locirati Problem, pa se onda „braniti“, znači, uzalud gubiti vreme razgovarajući s „patriotama“ na njihovom škrtom i bednom pojmovnom nivou. Problem, dakle, nikada nije u ovoj-ili-onoj državi, odn., u njenom postojanju ili pak odsustvu iz stvarnosti (mada možda jeste u Državi „kao takvoj“…), nego u državotvorcima, tom ološu koji ljubi zastave i grbove, piše Ustave i svečane pesme, sastavlja istorijske čitanke prekrcane rodoljubnim halucinacijama, crta patriotske mape s Teritorijalnim Kretenzijama i, uopšte, ponaša se debilno, kako to već državotvorcima priliči. I zato mi je tako neodoljivo smešan onaj grb s lavovima među jelenskim rogovima ili čempresima koji drže sablje, baš kao i oni naivci koji ga cmaču i oni hlebinci koji ga pljuju: sve je to tek zastarelo lutkarsko pozorište, tugaljivi akt nedostatka imaginacije, patetični dokaz kako se ovde šnajderisanje i pagansko slavljenje nekakve Šarene Krpe i dalje doživljava kao vrhunac „političke“ kreativnosti, jedino se, eto, raspored šara na krpama periodično menja!