„Nisam ginekolog, ali mogu da pogledam“; ovako glasi čuvena i vulgarna kafanska pošalica, dovoljno slojevita da bi se iz nje dalo svašta iščivijati, od implicitnog seksizma do eksplicitne kritike opuštenog sveznalaštva tzv. našeg čoveka, duboko u sebi uverenog da je urođeno dorastao svakom zadatku koji mu, doduše, nikada neće zapasti: da trenira fudbalsku reprezentaciju, šalje prvog Srbina na Mesec (gde Ameri, ‘el tako kume, nikada nisu ni bili) razotkriva svetske zavere mračnih i misterioznih sila ili, hm, daje srčani amaterski doprinos ginekologiji – ili bilo čemu drugome u čemu mu znanje i pamet ne smetaju.
Jedan od poslova kojima su svaki Srbin, Srpkinja i Srpče dorasli jeste i ministrovanje u resoru kulture, pa još i informisanja pride: svako bi to, dakle, mogao da bude, a posle nekih skorijih akvizicija na ovom mestu, naročito ove poslednje i još aktuelne, čovek može mirno da zaključi da je svako već na tom mestu i bio. Breša je probijena, obziri i stid su proterani, sve se može i svako može, ko nabije taj dobije, mada ginekolog nije, „ali može da pogleda“. A nije s raskida ni da pipne. Pa, ako je već tako, zašto ne bi mogla i građanka Gojković Maja, viđali smo i vlasnike bizarnijih i „nekulturnijih“ biografija na tom mestu?
U vreme nastanka ovog teksta, priča o Maji G. kao ministarki kulture samo je novin(ar)ska spekulacija. Doduše nedemantovana, što je znakovito. To ukazuje da se najverovatnije radi o, u najmanju ruku, želji ove političke veteranke da malko ureduje po srpskoj kulturi i medijima (nakon što je parlament udarnički obesmislila ponašajući se kao sadistička razredna iz Stivena Kinga), a hoće li ona biti ispunjena, to – kao i sve drugo – zavisi o njenom stepenu (ne)uklopljenosti u Gospodarove planove, a možda i trenutna raspoloženja i mušice. Tzv. javnost, uključujući i onu „kulturnu“ i „medijsku“ tu se zapravo ništa ne pita, a i zašto bi? Nisu nas pitali ni kada su dovodili njenog prethodnika Вукосављевића, što je, doduše, na neki način i razumljivo, pošto o njemu niko ništa nije ni mogao znati pre nego što ga je izvuklo iz nekog opskurnog desničarskog mutlaka (op. cit. S. Basara) i postavilo za prestoničkog, a potom i državnog kulturministra. I još ne znamo šta nas je snašlo. Pravo da vam kažem, upoznao sam čoveka, a i dalje ne bih smeo da garantujem da je stvaran.
Mada je sva posvećena građenju javnog imidža svoje (malo)građanske persone kao suptilne i krhke duše samozatajno posvećene vrednostima tradicije, ali i moderne kulture (što je Novosađanima najbolje poznato iz vremena njenog… hmmm… čudnog gradonačelnikovanja), u „banalnoj“ stvarnosti ima nečega neotklonjivo prostačkog u ambiciji M. G. da bude ministarka kulture, nečega s onu stranu svakog dobrog ukusa i boljih običaja. Pazite, da želi da bude predsednica vlade ili države (a i toga se sećamo), ni po jada, jer načelno to može da bude bilo ko; ali, biti ministar kulture, kako bih vam rekao, za to vam je potrebna bi(bli)ografija. Koje Gojković Maja nema ni za lek, a malo joj je dockan da sad počne da je stiče. Najbliže „kulturi“ što je ikada u ličnom, političkom i profesionalnom životu dospela jeste činjenica da je njen stariji brat u vreme „novog talasa“ bio poznati i ugledni radio DJ, promotor novog, kreativnog zvuka. Svaka čast, ali mislim da to nije prelazno, čak ni unutar familije (nisam epidemiolog, ali mogu da pogledam). Dakle, srodnost i razlike između nje i aktuelnog ministra kojeg navodno želi da nasledi mogle bi se rezimirati ovako: Вукосављевић Владан ne postoji u srpskoj kulturi, a ni u bilo čemu drugome što bi bilo javno relevantno, dok M. G. takođe ne postoji u srpskoj kulturi, ali postoji u koječemu drugom. Komparativna prednost na njenoj strani? Bila bi, samo da to njeno četvrtvekovno javno postojanje nije takve prirode, smera i posledica da bi bilo bolje za sve da ga nikada nije ni bilo.
Hajde da ipak zamislimo šta bi se moglo dogoditi ako bude? Ništa dobro, po svoj prilici. Mada opet, verovatno ne ni bog zna šta loše, osim onoga što je ionako već tu, sa ili bez nje. U najboljem slučaju, možda bi čak njeno ministrovanje bilo nastavak niza „hladno-toplo“ koji obeležavaju naprednjačke godine: Poslastičar (hladno, mučno), Tasovac (toplo, mada iritantno), Вукосављевић (хладно, заумно, неописиво), pa M. G. (toplo, kaćiperno, isprazno). Ne treba zaboraviti da se Maja G. javno odšešeljila mnogo pre Nikolića i Vučića, i da joj je primetno stalo do javnog statusa „izdanka dobre građanske porodice“. Mada, oprez! To kod nje, kao i kod svakog doživotnog mentalnog radikala, važi samo dok je ne naljutite ili uvredite, a lako se ljuti i još lakše vređa…
Tzv. identitetska politika (koje je kulturna i medijska politika važan deo) tzv. Vučićevog režima kontradiktorna je, površna i konfuzna, ali načelno ipak ide za tim da ritualno „desničari“, ne toliko iz tvrdog ubeđenja koliko zato što se preko ove vrste javne „patriotske“ larme mogu makar pokušati izvaditi fleke za „popuštanja“ na nekim drugim frontovima. U vreme ovih „tvrđih“ ministara, to poprima sva obeležja nedićevskog licemerja (hard-core srbovanje na nevažnim i budalastim temama u jednoj suštinski kolonijalizovanoj zemlji), a u međuvremenu se dizgine malo popuštaju, do sledeće (ne)prilike. Možda je umereno zabavno nagađati – kao što sam ovde učinio – gde bi se tu Maja G. udenula, ali to ne sme da nas odvrati od činjenice da je sama ideja o takvoj osobi takve (ne)biografije na takvom mestu skandalozna i duboko uvredljiva. Što znači da je sasvim stvarna i moguća, vrlo verovatna i jako realistična, jer je u potpunosti po meri i standardima Poretka.
