Je vous montre une révolution, rekao je Filip Solers (Philippe Sollers) pokazujući primerak Finnegans Wake u diskusiji na petom Međunarodnom simpozijumu o delu Džejmsa Džojsa u Parizu 1975. godine, da bi se kasnije u razgovoru obratio svojoj supruzi pitanjem je li nešto što je netom izgovorio pravilno rečeno. Nipošto nije svakodnevna pojava da se jedan od najviđenijih savremenih pisaca i vodećih eksperimentatora u prozi ma kog jezika utiče proveri stepena vladanja materinskim jezikom strankinji, pa makar s njom i bio u braku, ali jeste nadasve karakteristično kad je u pitanju Julia Kristeva. Ako se impresivnom i veoma raznolikom opusu potpisanom tim imenom može naći neki najmanji zajednički imenitelj, onda je to pre svega dijalektička priroda svekolikih aspekata našeg odnosa sa jezikom. Pri tom je od odsudne važnosti da nam pozicija strankinje – a to je, da li slučajno, i reč koju će Fuko (Foucault) jednom prilikom, uz pridev lepa, upotrebiti da opiše književnost – nipošto ne otežava, nego baš naprotiv omogućava, da taj beskrajno komplikovan odnos uopšte sagledavamo. Svaka je analiza dostojna tog naziva, razume se, konstitutivno nedovršiva, kako sažeto kazuje naslov knjige koja usput svedoči da ništa manje vešto ne piše ni spise propedeutičkog žanra: Le langage, cet inconnu: une initiation à la linguistique (1969). Njeno pak kapitalno delo La révolution du langage poétique. L’avant–garde à la fin du XIXe siècle: Lautréamont et Mallarmé (1974) iscrpno ocrtava osnove na kojima počiva teza koju je formulisala (a mnogo puta drugde detaljno demonstrirala) u tekstu „Politique de la littérature“ (1977), naime, da praksa upotrebe jezika pretpostavlja promenu koncepcije politike.
Na početku svojih sećanja, u knjizi Je me voyage: mémoires (2016), u razgovoru s psihologom Samuelom Dokom (Dock) reći će da iz detinjstva pamti stihove ruske pesme Двадцать второго июня / Ровно в четыре часа / Киев бомбили, нам объявили, / Что началася война. Svest da je rođena dva dana po izbijanju rata ubrzo se pretvorila u osećanje da joj se život oduvek (i zauvek) odvija usred eksplozije, gde ja nema svoje mesto – jer nije ništa doli fragment u svetu koji je namerio da sam sebe uništi. Simptomatično je, međutim, da reč koju izabira – éclat – takođe znači i uspeh. Spoznaja da ishodišna uskraćenost i odsustvo izvesnosti ne znače i nemogućnost, već ustvari otvaraju priliku da se nešto postane, možda najbolje objašnjava zašto je od svojih osamdeset (to jest, kako to Francuzi vele, četiri puta dvadeset) godina, Kristeva, štono se kaže, svetski poznato ime barem pedeset.
U nizu radova posvećenih fundamentalnim koliko i raznolikim temama kao što su (nabrojimo samo neke) materinstvo, vera, ljubav, intertekstualnost, melanholija, pobuna, zazor ili ženski genij – a nadasve, razume se, pisanje – heteroklitna nasleđa fenomenologije, strukturalizma, psihoanalize, marksizma, nadrealizma i semiologije opetovano uspešno spaja u proces za koji je smislila neologizam semanaliza, koji se odnosi na tumačenje proizvodnje smisla. U svim je tim istraživanjima ustrajala na temeljnoj razlici između stvarnog predmeta, referenta, i onoga što Stoici nazivahu lekton, izrazivo. Iako lektonski tragovi – za koje je inače najčešće koristila svoj termin semiotičko – postoje u svakom iskazu (koji je bezuslovno, u njenoj terminologiji, simbolički) i uvek nadilaze ono što je u njemu predstavljeno i označeno, svekolika se moderna umetnost definiše time što ih stavlja u prvi plan. Koliko je taj pristup protivstavljen stanovištu koje nesmiljeno vlada u savremenoj globalnoj kulturi nigde se ne vidi jasnije – i nigde nije opasnije – no u tome da je društveni komentar sveudilj nesposoban da razlikuje fantaziju i stvarnost: takozvano društvo spektakla, to carstvo svesrdno žurnalistički dramatizovanih stereotipa, paradoksalno je kao stvoreno da predupredi analizu fantazija i načina na koji se one oblikuju. Sledstveno tome, ne samo da preči bilo kakav revolt, nego i ništi svaki identitet.
Iz istog razloga Kristeva ni feminizam – kao uostalom ni bilo koje drugo učenje, pa čak, uprkos zluradim primedbama njenih osporavatelja, ni maoizam – nikada nije shvatala dogmatski, nego dijalektički, ostajući tako pouzdano izvan militantno ideologizovane struje, koju je, sa sve diktatom političke korektnosti, još pre četiri decenije smatrala prevaziđenom – što će reći reakcionarnom pozicijom. Ko tumači reprezentaciju sadržaja prenebegavajući upravo sam proces reprezentacije i njegove reperkusije, neizbežno ostaje u vlasti fantazija, dakle: ideologije. Samoproklamovana liberalizacija otuda nije doli mazohistički egzibicionizam. Kako je uvek polazila od stava da je radikalna demistifikacija jedino sredstvo da se položaj čoveka, uključivo i ključno pitanje zla, razume izvan te matrice večnog vraćanja mimetičke žudnje, ne iznenađuje da je pre dve godine, kao svoj prilog seriji Autori mog života, Kristeva odabrala Dostojevskog: „Dijalozi koji se umnažaju nisu sredstvo nego cilj. Jedini koji je još moguć?“ Kao ni da je u pomenutim razgovorima rekla: „Moje ja je legija! Dijabolična, dragi Samuele, s mnogo lica.“ Kako je to pesmom ustvrdio jedan njen znameniti ispisnik, zato je i bila so much older then i zato je younger than that now.
Autor je vanredni profesor na Odsjeku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Zagrebu
