Ljudi, jeste li znali da je ono mitsko Kosovo Polje – bez kojeg Pravom Srbinu nema njegovog Pravog Srpskog Života – ponovo „naše“? Ne uzbuđujte se, ni ja nisam znao ništa o tome do prošle subote, kada su me o toj senzacionalnoj geopolitičkoj promeni pesmom/urlanjem obavestili grozdovi pijanih mladića na novosadskoj autobuskoj stanici… Bilo ih je svugde: u čekaonici, kod kioska, pred svim mogućim peronima, čini mi se da je i iz WC-a dopirao njihov mrmor; gde god pogledaš, stoje gomile toplo zagrljenih muškaraca – sumnjivo, sumnjivo – koji bučno slave što će sledećih godinu dana provesti u ekskluzivno muškom društvu, u čojanim sivomaslinastim odeždama… I svi se, kao po komandi, deru, prvo nešto što nikako nisam razumeo, a što se završava sa „jače“ i „bolje“, da bi poentirali tvrdnjom da je, eto, „opet (je) srpsko Kosovo Polje“. U paru s ovom budnicom & davorijom, svi su ti alkoholisani klinci, njihovi roditelji i comp. uporno vikali i „boj se bije, bije, zastava se vije, za slobodu Srbije“, tako da se bilo teško razabrati u pletivu: da li se prvo boj bije, pa je onda jopet naše Kosovo Polje, kao posledica tog barjaktarskog boja, ili šta? Jer, ako je K. Polje sa okolinom već prethodno „naše“, ako je oslobođeno još u prethodnoj strofi/pesmi, onda čemu boj? Dok su mi se tako rojile fundamentalne nepoznanice i seriozne dileme, ugurasmo se nekako u Nišekspresovo prometalo koje vozi u Beograd: mi, ćutljiva minority civila, i povelika grupa obeznanjenih regruta i njihovih najupornijih pratilaca. Ucveljenici iz pratnje koji su ostali na NS peronu jedva nam dadoše da krenemo: toliko su lupali šakama i nogama po autobusu da sam mislio da ćemo se prevrnuti. Još nismo ni izašli iz grada, a autobus je ličio na pejzaž posle bitke, na najdekadentniju fazu najraspojasanije adolescentske ekskurzije: novaci su sjurivali brlju u grlo i urlali svako svoj narodnjak ili nešto iz spomenutog „kosovskog ciklusa“, pušili, dovikivali se, šetali po autobusu, skakali; civili su, manji od crnog zrna u štrudli s makom, mahom gledali kroz prozor u raskošan bački krajolik, otkrivajući tobože nove i zanimljive detalje: vid’ onaj kukuruz, što je porast’o! Ja sam se, pak, u epicentru dreke, vrpoljio na sedištu, pokušavao da čitam, da slušam muziku iz vokmena, da čujem sopstvene misli, da dišem, da postojim…
Jesu li ta deca koja su se pijano zaputila u svoje kasarne da, u pauzi ribanja čučavca i zaleganja u blato, „oslobađaju Kosovo Polje“, autentična a nepriznata Slobina deca, čak i kada ga psuju? Da li svaki suludi eksperiment, pa tako i onaj „društveni“, neminovno rezultira mutantima? Imam li uopšte pravo da sudim strogo o deci koja nisu ni imala šansu da saznaju da Tamo Negde Napolju (što kažu Molder i Skali) postoji i neki stvaran svet, nešto izvan izanđale i dozlaboga lažne pseudomitske matrice, da je njihovo napamet nabiflano i u kući i psihosocijalno retardiranoj okolini usvojeno majmunisanje mita vaistinu groteskno? A biće da se o nekakvom majmunisanju ipak radi, jer ne verujem im ni jednog jedinog trenutka da se stvarno raduju što će blesavo izgubiti godinu dana svog jedinog zemnog života na nešto što ne zavređuje da se na to baci makar i šest minuta, ne verujem im da zaista mare za bilo kakav „kosovski ciklus“ i da im se ratuje za uzaludno i apsurdno ovaploćenje jedne mitologije. Oni samo misle, gledajući i učeći od starijih i glupljih, da to „tako treba“, da se time iskazuje Prava Pripadnost, da se time potvrđuje vlastito učešće u narcističkom Mi, dakle sopstvena našost, neupitna, kodifikovana Srpskost i Muškost, pošto su naučili tokom devedesetih – koje su ih formirale, jer su samo njih i videli – da ništa nije toliko važno kao to da budeš Naš, da ne budeš Drugi, Drugačiji, Strano Telo u „narodnom organizmu“, u zajednici roda i krvi, kojoj se prinose ritualne krvne žrtve, pa makar i samo u pijanoj peronskoj pesmi (sve donedavno, žrtva je bila mnogo manje simbolička, ali zato ništa manje neautentična, „sablasna“, mitska: moguće je stvarno poginuti ili ubiti za virtuelne vrednosti). Sve je to ipak samo kombinacija loše brlje i još mnogo gore „sredine“, koja naveliko proizvodi nove naraštaje konformista koji i ne znaju i ne slute da su baš to, jer ne poimaju da uopšte postoji „nešto drugo“, da je konfrontacija sa zatečenim moguća, da epsko-patrijarhalni obrazac življenja ima alternativu.
Gledajući i slušajući te pornografske prizore neke duboke unutrašnje bede i čamotinje, ispražnjenosti od bilo kakvog smisla, odsustva elementarne korespondentnosti sa realnim životom i svetom – a kad je sve to moguće naći u „srpskoj Atini“, šta ćeš tek videti u Spartama? – lako ćeš uočiti i jedan zjapeći gap, raskol, možda najpre unutargeneracijski: s jedne strane ovi što mašu virtuelnim barjakom po još virtuelnijem Kosovu Polju – o kojem znaju koliko i o Budžumburi, Uagaduduu ili Kuala Lumpuru – a s druge cyber-dečurlija, vrlo rano osvešćena glede tužnih fakata o onome gde živi, koja je zarana formirala stav da se s Ovima ne vredi gombati, da je to besmisleno rasipanje energije, i zato treba što pre zažditi negde što dalje od starih i novih, pijanih i treznih Barjaktara; oni se oko njih, čini mi se, i ne uzbuđuju: gledaju ih kao insekte. I teraju svojim putem, tek povremeno šaljući nostalgične mailove i mazne vapaje za baklavama ili sarmicama od zelja, potmulo ipak svesni da su najlepše sarmice te zamišljene, cyber–sarmice, one koje ti ne mogu presesti zbog komandoskog upada lokalne Stvarnosti u tvoj žuđeni intimni svet, u tvoju mikro-Itaku koju obilaziš jednom godišnje, tek da se uveriš da i dalje znaš zašto si otišao.
Sve mi se nekako čini da će, svakoj mogućoj i dobrodošloj političkoj promeni uprkos, ovo ostati Pusta Zemlja sve dok krotka rezignacija bude temeljno osećanje i stil ponašanja građana/civila. Možda, dakle, „aktivizam“ treba započeti od odlučnog podvikivanja pijanom klipeti koji ti se dere u uvo: „Sedi bre dole, mamlaze! Okani se ‘Kosova Polja’ koje ćeš videti kad i Saturnovo prstenje, i radije kupi dooobru četku: mnogo je nezgodno kad se govna zapeku, a desetar ustao na levu nogu!“
