Počnimo od domaćeg terena. Predsednik Aleksandar Vučić je pred odlazak na rundu pregovora u Ohridu neprekidno ponavljao da se tamo neće desiti ništa važno, ništa od istorijskog značaja i da će to biti samo još jedan sastanak sa Aljbinom Kurtijem i predstavnicima EU. Međutim, izgleda da ipak nije bilo tako. Razgovori su trajali više od 13 sati, posrednici iz EU i Amerike nisu krili zadovoljstvo zbog “novog stepena razumevanja”, a Kurti je saopštio da je bio spreman da potpiše dokumenta, koja je Vučić “primio k znanju”. Kompletan TV program na domaćim kanalima bio je u iščekivanju direktnog uključenja, kao da je cela zemlja čekala autobus iz Ohrida koji kasni satima, pa nas glas gospođe iz peronske službe podseti da je pala noć, a da Vučića još nema. Kada se pojavio pred brojnim novinarima, bilo je očigledno da se nije radilo o prijatnom ćaskanju. Izbegao bih ovom prilikom tumačenja naše spoljnopolitičke situacije na osnovu izraza lica Vučićeve sekretarice ili njegovog umornog i nervoznog nastupa.
Mnogo više od toga, predsednika je frustrirala situacija u kojoj je on morao da izađe iz svoje zone komfora koja je u suštini – monolog. Zato je izgledalo da na svako pitanje novinara reaguje kao na provokaciju, što jednostavno nije tačno. Ukoliko iole ozbiljnije pratite konferencije za štampu zvaničnika bilo gde na Zapadu (u Rusiji i Kini se to, naravno, ne dešava), primetićete da novinari mogu da pitaju šta god žele i na način na koji žele. Deo posla političara je da odgovore a ne da ulaze u raspravu, da se dure, da ućutkuju sagovornike ili da im se obraćaju sa visine izrazima “sine”.
U Ohridu smo mogli da vidimo i čujemo izjave ostalih učesnika u pregovorima, što nije čest slučaj na domaćim kanalima jer posle svake runde, mi, po pravilu, čujemo isključivo interpretaciju i viđenje Aleksandra Vučića. Po sopstvenom izboru, on je preuzeo ulogu vrhunskog autoriteta koji nema obavezu da građane Srbije informiše o toku, mogućem ishodu i koracima pregovora. Jasno je svima da se radi o procesu koji nigde u svetu nije potpuno javan, ali se danas nalazimo u fazi koju drugi opisuju kao završnu, dok predsednik o njoj govori kao početku. Zato je obraćanje u Ohridu bila prilika da Vučić najavi konferenciju u Beogradu, gde će sve objasniti. Od nas je samo tražio “konstruktivno slušanje”, a što bi, u prevodu, značilo – da sedimo mirni, ćutimo i slušamo. To se posebno odnosi na novinare i novinarke koji su ga opet provocirali pitanjima ili, ne daj bože, komentarima.
U ovom trenutku zato mogu da govorim isključivo o sopstvenom utisku da je tok i ishod pregovora Vučić potpuno vezao za sopstvenu političku sudbinu. Zato verujem da nije slučajna pojava pojačanog jezika uvreda u javnom i medijskom prostoru, sa pojačanom kontrolom medija. Zato gotovo niko nije izveštavao o protestima u Beogradu koje je organizovala opozicija sa desnog dela političkog spektra. Otud danonoćne akcije aktivista koji lepe plakate na kojima su politički protivnici prikazani kao Kurti sa kečetom na glavi, i otud širom zemlje grafiti “Miloš Francuz” i “Milica lažljivica”. Primetno je da se Milici obraćaju rodno senzitivnim jezikom, potrefili su rod, ali je apsolutni hit potreba da se “Francuz” prikaže i percipira kao uvreda. Da se razumemo, nije to toponim iz kriminalne prošlosti kao Joca Amsterdam, niti pečalbarska prošlost u Nišu u kafani “Kod Amerikanca” ili “Švajcarija” u Vrnjačkoj Banji. Ovde je čovek sa dvojnim državljanstvom – izdajnik.
Iako se ova primitivna kampanja u SNS opisuje kao politički folklor, talas govora mržnje je sada potreban da bi se publici skrenula pažnja od neprijatne činjenice da je predsednika neko cedio 13 sati, mada je on tvrdio kako je od svih sagovornika za stolom on zadržao najveći stepen koncentracije. To vam je dokazivanje poput uzdržavanja od odlaska u toalet tokom razgovora u Skupštini Srbije.
Sa druge strane, izbori u Crnoj Gori, uz sav politički folklor koji sa sobom nose, bili su lekcija iz političke kulture. Po mnogo čemu se mogu smatrati istorijskim jer Milo prvi put nije pobjednik u prvom krugu. Primer zrelosti su govori svih aktera posle proglašenja rezultata, gde je Milo delovao najnervozniji. Najteži izraz koji je upotrebio bila je konstatacija da su njegovi protivnici spoj “baba i žaba”. U tri sata TV duela sa Andrijom Mandićem nijednom niko od sagovornika nije izgovorio reči “izdajnik”, “kriminalac”, “lopov” ili “lažov”. Biračima su oba kandidata poslala poruku da se ništa strašno neće desiti i da se neće nebo srušti na glavu poraženim pristalicama jedne ili druge strane. Prosto je neverovatno na kakav stepen političke nekulture smo se adaptirali u Srbiji, što smatram opštim, nacionalnim porazom, bez obzira radi li se o vlasti ili opoziciji i pripadajućim medijima koji ih promovišu. Sličan duel ili dijalog je već više od deset godina u Srbiji nezamisliv, a podsećam da je Crna Gora takođe duboko podeljeno društvo.
Plašim se da će i političari morati da porade na konstruktivnom slušanju, ne samo stranaca već i sopstvenih građana.
