Jedna od bizarnijih nuspojava šestogodišnje lične vladavine Aleksandra Vučića su tzv. autorski tekstovi koje ovaj građanin (čija je obećavajuća novinarska karijera uvrhunila u glavnom i odgovornom uređivanju ugledne „Velike Srbije“) s vremena na vreme objavljuje uzduž i popreko srpske štampe, s vrlo retkim izuzecima (za „Vreme“, ako se ne varam, još nije pisao, i držim da je dobro da se ta lepa tradicija očuva). Iz nekog razloga, većina je tih tekstova objavljena u tabloidima („Alo“, „Informer“ etc.), neki i u klasičnim „provladinim“ dnevnjacima i večernjacima, a najnoviji u nizu izašao je u pomalo hermafroditskoj tiskovini zvanoj „Blic“, sve manje ubedljivo nastojećoj da se u famoznim podelama pro & contra režima (o)drži negde na ekvidistanci. Povod je bio svečarski, naime „Blicov“ jubilej, a kud ćeš dostojnijeg načina da se tako nešto proslavi nego da slavljenički broj otvoriš tekstom predsednika države? Sto mu gromova, pa ni doživotni samodržac Tito nije pisao (niti potpisivao) novinske uvodnike, nego je imao ljude koji su to radili za njega…
Kako god, ne bi ovaj povod bio dostojan posebnog osvrta da nije onoga što je usledilo – na Vučićev su tekst stigle zajedljive, nervozne i jedva uvijeno prekorne reakcije i sa nekih sasvim neočekivanih adresa, s kojih se Vučića inače nikada eksplicitno ne kritikuje, čak i kada se zastupa tzv. agenda koja je suprotna njegovoj – bar onoj javnoj. Konkretno, renomirani „Pečat“ – to sigurno utočište svakog desnog i kvazilevog mračnjaštva kojeg se uopšte možete dosetiti – tako se silno uzrujao da je na Vučićev uvodnik odgovorio kontrauvodnikom njegove glavne urednice, zli jezici bi rekli „Pečatove“ Ane Brnabić, jer je „Pečatov“ Vučić, dakle stvarna vlast i vlasnik, Milorad Vučelić, prekomandovan za politkomesara „Večernjih novosti“. Razume se, voljom ili bar dopuštenjem Vučićevim, kako drugačije?!
Pa dobro, šta je to tako silno najedilo „Pečat“? Činjenica da je Vučić u „Blicu“ na dva-tri mesta s uvažavanjem citirao duhovnog oca savremenog „antisrpstva“ iz mračnih vizija tzv. patriotske inteligencije – Radomira Konstantinovića; i to, o užasa, baš ono najzlije od svih njegovih zlih antisrpskih dela, genocidnu Filosofiju palanke. Za „Pečat“ je to pretposlednji predznak Apokalipse – ako je došlo do toga da se naš čovek, decenijama odan i perspektivan, toliko pokvario i pokondirio da u jednoj Filosofiji palanke traži izvor mudrosti, onda smo na dečiji nokat od potpune propasti, rasula i izdaje… Dobro, nije uvodničarka „Pečata“ rekla baš tako, ali jeste rekla baš to! A ja moram priznati svoj guilty pleasure, tj. da se odavno nisam tako dobro zabavljao kao tokom čitanja „Pečatovog“ jedva-suzdržano-jarosnog štambiljanja po Vučiću…
A šta je Vučić zapravo hteo s tom Filosofijom palanke, i šta je s njom učinio tj. postigao? Baš ništa. Što će reći – stvar je redovna, ništa novo, patetično netalentovani pisac je, kao i uvek, govorio samo i jedino o sebi, to jest, otvoreno se divio sopstvenim neizmernim i neizbrojnim vrlinama, i isto se tako – na način uobičajeno banalan, plitak i nepopravljivo nesupstancijalan – istovario po svima koji su, na bilo koji način i sa bilo koje strane političkog spektra, iskazali bilo kakvo nedivljenje njegovom liku i delu, ovaj put pre svega u vezi s „kosovskim pitanjem“. To je, dakle, klasičan Vučićev „autorski“ modus operandi – istresti pred nesrećnog čitaoca gomilu posramljujućih trivijalnosti i narcisističkih ispada te ih začiniti leksikonskim izborom kakvih „mudrih“ citata, ne bi li bljutavi ćušpajz delovao „intelektualnije“. Sada je – ne po prvi put, ako me pamćenje ne vara – na red došao Konstantinović, ali samo zato da bude plitko i banalno zloupotrebljen, tako što će svaka kritika na račun Njegovog Veličanstva biti – s pijedestala od stiropora – proglašena minornim palanačkim zanovetanjem. Dalje od tog mudrijanja za petoparac Vučić s Konstantinovićem – a bogme ni s drugima – nije dospeo, a valja iskreno priznati da mu više od toga nije ni potrebno, jer se prevashodno obraća onima kojima je i ovoliko previše.
Drugim rečima – Pečatovci mogu mirno da spavaju, Vučiću je do Konstantinovića isto koliko i do, šta znam, Borislava Pekića ili bilo koga drugog, po mogućnosti bezbedno mrtvog, ko se neće pobuniti da mu posluži za jednokratnu ili povremenu upotrebu. Štaviše, mogu sasvim lako da zamislim Vučića kako neki svoj sledeći „autorski tekst“ izobilno podmazuje citatima, hmmm… evo, recimo Nikolaja Velimirovića. Zašto baš njega? Pa, biće da je on danas simbolički najizrazitiji „anti-konstantinović“ u opštesrpskom imaginarijumu. I tada bi se garantovano našao neko, samo što to ne bi bio „Pečat“, ko bi Vučićevom prisvajanju Nikolaja V. posvetio besni uvodnik, vapijući nad bespućem u koje će Srbija neopozivo zabasati ako njenom Pantokratoru ovaj mračni pop postane zvezda vodilja… Ne znam da li bih uspeo da se naštelujem na dovoljnu meru cinizma da mi i to bude podjednako zabavno – a verovatno bi trebalo.
Želim li ja to da kažem da je nevažno, čak svejedno, na koje i kakve intelektualne uzore, na kakve tradicije i autoritete se pozivaju osobe na vlasti, one koje su u mogućnosti da bitno (pre)oblikuju državu i društvo? Naravno da nije, pod uslovom da imamo posla s ozbiljnim ljudima koji u nešto veruju i iza nečega stoje. Problem koji ovde imamo tiče se konkretne ličnosti, čoveka koji je bezbroj puta dokazao da stoji jedino iza sebe, da je on sebi jedina konstanta, a sve drugo su nevažne varijabile. I zato, pripazite dobro šta govorite i pišete – jednog dana, mogao bi da citira i vas.
