Ko tebe hejtom, ti njega lajkom

Prošle nedelje su Unicef, Ministarstvo prosvete i Telenor objavili veoma zanimljivo istraživanje o vršnjačkom nasilju na internetu, prvo takvo u Srbiji. Rezultati pokazuju da je nasilje na internetu prisutno, ne bi se moglo reći da je izraženo, manje ga je nego nasilja u realnom svetu.

Svi oblici nasilja (mobilnim telefonom, porukama, Fejsbukom, Tviterom, elektronskom poštom) prijavljuju se kod manje od deset odsto đaka osnovnih i srednjih škola uz visoko izraženu informisanost i razumevanje šta je to neprihvatljivo ponašanje u digitalnom svetu. Sudeći po anketi, ovdašnji đaci su na internetu prilično oprezni, ne daju lako svoje podatke niti naivno ulaze u komunikaciju sa nepoznatima. Naravno, ima zabrinjavajućih primera. Njihov broj nije masovan, ali nijedan slučaj ne sme se ignorisati, jer su posledice ozbiljne.

Problem nasilja na internetu je njegov intenzitet i sveprisutnost. Ako ste meta nasilnika u školi, moguće je skloniti se. Slično je i sa drugim oblicima nasilja, kao što je preterano zadirkivanje, ponižavanje od strane grupe. U drastičnim slučajevima moguće je promeniti razred ili školu.

Od digitalnog nasilja nema bekstva. Svaki put kada se dete-žrtva uključi na internet, na socijalne mreže, tamo ga čekaju neprijatnosti. A pratiće ga i kada fizički pokuša da se izmesti, otud je digitalno nasilje mnogo intenzivnije od uobičajenog.

S druge strane, savet da se društvene mreže ne koriste jednak je savetu da dete ispišete iz škole i ostavite ga kod kuće. Današnje generacije najveći deo života provode u digitalnom okruženju, odatle je odsustvo poseban oblik otuđenosti. Najdrastičniji primer je Adam Lanza, masovni ubica iz Konektikata, čija se neuklopivost u društvo ilustruje i time da nije imao ni Fejsbuk profil.

Saveti stručnjaka su različiti. Od toga da dete do 14 godina ne sme da ima kompjuter u svojoj sobi, da roditelji osnovaca moraju imati šifre svih njihovih naloga, zlu ne trebalo, da u svakom trenutku mogu da bace pogled na ekran i da moraju znati po kakvim se to adresama njihovo dete kreće. Dobar pristup je da zamole svoje dete da ih „nauči“ kako se pravilno koriste društvene mreže, a najvažnije je poverenje. Najopasnija je potpuna nezainteresovanost i verovanje da je dete bezbedno dokle god je samo u svojoj sobi.

Nešto drugo se iz ovog istraživanja čita, što je meni mnogo interesantnije. Već u nižim razredima osnovne škole, do četvrtog, upotreba računara i mobilnih telefona je masovna, a kada se dođe do srednjoškolaca postaje apsolutna, čak do 99 odsto. Nailazi nam čitava generacija koja je potpuno digitalizovana, mimo obrazovnog sistema koji je potpuno nesposoban da je prati, a o usmeravanju da i ne govorimo. I to u društvu u kojem sve što je digitalizovano mora da se prevede u analogno. Jer, kako da na ekran udariš pečat, taj impresivni simbol našeg primitivizma.