Nekada je novina bilo malo, a ni novinara nije baš nešto prelivalo. Onda je i jedna i druga količina počela neviđeno da raste, nastupila je prava hiperinflacija, i trebalo je neko vreme da se shvati da, kad tome već jeste tako, onda zakoni hiperinflacije važe i ovde: što je bivalo više novina i novinara, to je manje bivalo novinarstva, ako razumete šta hoću da kažem. Pa i same novine to su zapravo prestajale da budu, pretvarajući se – koja manje i sporije, koja više i brže a bogami i radosnije – u, što neko reče, „ono što se prodaje na kiosku, a nisu novine“. A još manje su cigarete, da se razumemo.
A onda je broj tih Basarinih „novinčina“ prestao da raste; zatim je krenuo da stagnira. Sada kanda već i opada. Daj bože da to prividno smanjenje prostora povisi kvalitet medijskog učinka, ali i tu mi je strepnja nekako dublja od nade… Pre će biti da prisustvujemo padu nečega što je padu i sklono bilo, da gledamo (i osećamo) posledice jedne samoskrivljene nezrelosti. Koja nije samo krivica i problem ljudi iz medija; šira je to priča, i malo je ko tu nedužan.
Evo je prošle nedelje pres(s)tao da izlazi Press. Ili beše Pres, sa jednim S? Nema ih na kioscima tek koji dan, i već mi je njihov logo izbledeo u uspomeni i dugom sećanju! Dobro, jeste da sam omatorio, ali nisam siguran da je moje neurološko stanje dovoljno dobro objašnjenje. Radi se, bojati se, o nečemu drugom: koga je uopšte briga?! Ne mislim samo na logotip, nego na Pres(s) kao takav (naravno, egzistencija zaposlenih na stranu). Koji dan pre toga, saznali smo zvanično da je njihov (većinski) vlasnik do tog – pokazaće se: kritičnog – trenutka bio stanoviti Mišković Miroslav, a reče nam svima jedan čoek, utišano-drhturavim glasom utanjenim od potresenosti vaskolikim nepravdama i pasjalucima, da je vlasnik ostatka Pres(s)a još stanovitiji Đilas, Dragan, ne Milovan. Samo, eto, neće da kaže. I od tada ne prođoše čestito ni tri dana, a narečena dnevna tiskovina duhnu u rosu, uz utešnu formulaciju da jošte živi na internetu. Pih, i Brus Li „još živi“ na internetu, pa šta? Ili, uostalom, Glas javnosti, BK TV i razne druge sablasti. Nema od toga ‘leba.
Nekada su mediji retko umirali, a kad koji ipak izdahne, beše to ipak neka vrsta društvenog potresa; u ozbiljnijim slučajevima i nešto nalik na kulturnu katastrofu manjih ili srednjih dimenzija. Ono u šta se pretvorilo srpsko tzv. novinarstvo onemogućilo je više tu vrstu emotivnog, duhovnog i kulturološkog saučesništva; sve što danas proizvodi prestanak postojanja jednog medija ono je isto što je proizvodilo i njegovo samo postojanje i delovanje: tupu prezasićenost (efemernostima i glupostima) i konačnu ravnodušnost. Jer, koje su to, molim vas, vrednosti koje je Press zastupao? Nije stvar u tome jesu li meni ili vama baš te i takve vrednosti bliske i podudaraju li se s mojim ili vašim „pogledom na svet“, ne, stvar je u tome da tih vrednosti zapravo uopšte nema. Da se razumemo, pod „vrednostima“ ne podrazumevam tračeve o fuzbalerima i gologuzim pevaljkama, ili dosadnu političku bozicu bez dara i strasti, svejedno u čijem navodnom ili stvarnom interesu da je pravite. A tamo gde imamo posla s tim dramatičnim i istovremeno tugaljivim viškom ravnodušnosti (spoljne i unutrašnje) sve se lako raspada pri prvom potresu: od ljubavnih veza pa do novinskih redakcija.
Ne znam jesam li ja dovoljno dobar primer, ali hajde da se ipak upotrebim… Godinama je moj aksiom bio da se sve ovdašnje dnevne (i nedeljne) novine kupuju, bilo da su „ozbiljne“ ili „tabloidne“; to je pitanje mog profesionalizma, bajao sam… Onda sam, međutim, pre koju godinu počeo da posustajem. Nisam više mogao da nađem ni mrvu opravdanja u „profesionalnoj radoznalosti“ i ostalim kučinama da kupujem i čitam (dakle: da trošim resurse zvane novac i vreme) razne Nacionale, Centre, Balkane i kako su se sva ta čuda već zvala. Onda sam i Qrir i Press počeo da proređujem, da ih pazarim samo nekim danima u nedelji. Na kraju sam Qrir – „rodićevski“ ili „postrodićevski“, meni to bilo isto – potpuno izbacio iz lanca ishrane, a Press sam kupovao još samo nedeljom – mada ni to ne umem da objasnim zašto. Bio je valjda deblji i „magazinski“ šareniji, sa tekstovima dužim od „tvitova“ i SMS-ova, pa ko biva biće nešto. Uglavnom nije bilo – ne bar za mene. Za nekoga drugog možda jeste, ne marim. To je odlično, ako je bilo, jer samo tako se može živeti od čitalaca. Samo, zašto je onda Press – koji je, da predusretnem plitke zlobnike, svakako bio tiražniji od Vremena – potrajao jedva tri dana nakon što je bivši Megabakalin rekao da diže ruke od njega?
Ubeđen sam da me razumete: nije ovo priča baš o Pressu (ili više o Pressu nego o bilo čemu drugome sa dozom sadržinske i statusne pressastosti u sebi, a to je skoro pa sve što možete naći na kioscima), a kamoli da je nedostojno seirenje nad propašću tih ili bilo kojih drugih pojedinačnih novina. Ovo je priča o tome kako su novine – i mediji uopšte, naravno – postale bolno nebitne, i koliko je u tome njihove vlastite krivice. Pa, koliko? Mnogo, dragi moji, nepodnošljivo mnogo…
Na kraju, ima nečega tužno ironičnog u tome da ovu lamentaciju pišem baš u nedelji u kojoj su se – zbog „haškog povoda“ koji mi izgleda kao dobra pokrivaljka za jedan mnogo dublji problem – sve srpske novine slile u jedne i postale Jedno; šta god ovih dana otvorim, naiđem na Pečat. E sad, ili je tzv. Vučela veliki mag novinarstva (a nije), ili je i srpsko novinarstvo popečatiralo iz onih razloga iz kojih i celo društvo: zbog doslednog odbijanja da konačno jednom bez prenemaganja promisli o tome šta, kako i naročito zašto mu se dešava. Nekada su novine, bar one bolje, služile baš tome. A danas? Optimističkiji odgovor bio bi da služe tajkunima, političarima, Marku, Janku… Pesimističkiji, a tačniji odgovor bio bi da ne služe ničemu. I to će ih dokusuriti brže i temeljitije od svih miškovića i đilasa ovog sveta.
