Kad predsednik skreše svetu u brk: Kosovo kao poštapalica

U iščekivanju obraćanja predsednika Vučića celom svetu, dobili smo tizer, kao kad se filmovi reklamiraju pre nego što stignu u bioskop.

U prvom kratkom obraćanju pred Ujedinjenim nacijama, Vučić je rekao da neće da parafrazira heroje Alana Forda, i ono da je bolje imati mir nego rat.

Međunarodno pravo, rekao je, važi samo za male i to kad veliki nisu upetljani – jer za velike je sila.

Poruka sasvim tačna i romantična, takva da se može štampati na majicama i prodavati na šetalištima pored majica sa likom Če Gevare.

Naš predsednik na marginama

Vučićevi izleti u Njujork imaju utaban scenario. Ode uz gromopucatelne najave, odande nas putem Instagrama i sveprisutnih njegovih medija izveštava sa kojim se sve svetskim liderom sastao na tzv. marginama.

Onda dođe i veliko finale, naš predsednik pred već polupraznom salom – valjda se drugi lideri umore od sastanaka po marginama – brani srpstvo i Srbiju i ukazuje na silne nepravde koje su nam učinjene u pogledu Kosova.

Sa solidnim argumentima, doduše, ali već mnogo puta ispričanim, jalovim i, što je najvažnije, oštro suprotstavljenim onim što Vučić inače oko Kosova radi.

To što radi ne može se preciznije opisati nego puštanje niz vodu i ostavljanje Srba na milost i nemilost Kurtiju, nakon što su deceniju bili na milost i nemilost Radoičiću i drugim kriminalcima.

Čip za kupovinu vlasti

Posle decenija radikalskih zaklinjanja i huškanja, došlo je do toga da Kosovo služi Vučiću još samo kao čip – i to tek jedan od čipova – za glađenje odnosa sa tzv. zapadnim partnerima, to jest kupovinu okretanja glave od autokratije u Srbiji. Kupovinu što dužeg ostanka na vlasti.

Drugi čipovi su jeftina i obespravljena radna snaga, masni tenderi i koncesije koje dobijaju stranci, masovno naoružavanje Ukrajine i konačno – litijum.

Kad smo već kod popkulturnih referenci, Kosovo predsedniku dobro dođe i da se, jednom godišnje, u Njujorku uživi u ulogu Kalimera i priča o belosvetskim nepravdama.

U Srbiji pak, jedina deviza njegovog režima baš je alanfordovska: Bolje živjeti sto godina kao milijunaš na vlasti, nego sedam dana u opozicionoj bijedi.

Kosovo je tu manje od politike, čak manje od ideje ili mita. To je samo poštapalica koja će preživeti i poslednje ostatke srpske države na Kosovu, a možda i poslednjeg tamošnjeg Srbina.