Kad vam je, i gde, umrla Jugoslavija? Svako stariji od četrdeset, četrdeset i pet godina morao bi da ima i da zna odgovor, bez obzira da li je ta smrt za njega bila tužan ili radostan događaj; čak ni tadašnja deca školske dobi, možda još ne „politička bića“, morala su zapamtiti nešto, neki trenutak, događaj, vest, neku reč, neko lice, neki prizor sa ulice ili televizije, nešto što je značilo da je zemlja u kojoj su rođeni upravo nestala, po svoj prilici ubijena, prostreljena sa više hitaca, iz različitih uglova (mada je uvek onaj jedan hitac koban, ostali su samo overavanje). Istraga je, dakako u toku, so stay tuned.
Dvadeset i sedam godina kasnije, ta istraga je i dalje u toku, i ništa nije konačno i neopozivo osim smrti same; sve drugo je sporno, mada opet: sve drugo je i nevažno, zaludno, prekasno. Najmanje dvadeset i dva miliona puta umrla je ta zemlja, svakome od njenih stanovnika pojedinačno; umrla je, doduše, i milionima drugih, ali njih se ta smrt nije tako neposredno ticala, bilo im je to kao kada nam umre neko znamenit, poštovan, možda čak drag, ali lično i privatno ne(u)poznat, ili tek ovlaš sretnut.
Imao sam dvadeset i šest godina kada je nestalo moje zemlje: one u kojoj sam rođen i odrastao i proživeo ceo dotadašnji život, bez planova da tu išta menjam. Od tada je prošlo još dvadeset i sedam godina, sada imam pedeset i tri, i prvi put imam više godina života bez Jugoslavije nego onih sa njom.
Racionalno gledano, umirala mi je Jugoslavija onda kad i velikoj većini drugih, tokom zapravo cele te 1991, poslednje godine u kojoj je još bilo, mada je već jedva ličila na sebe, da bi tamo negde od juna kopnila iz dana u dan, a ti lepo nisi znao jesu li ti više užasa i gađenja izazivali oni koji su je s javnom nasladom ubijali, ili oni koji su je branili tako da su je zapravo ubijali još i više i beznadnije od onih prvih; svoje je ubice ona možda i mogla nekako da preživi – ne bi joj, uostalom, bilo prvi put – ali svoje monstruozne branioce nije mogla da nadživi, nikako osim u lažnoj, avetnoj formi srpsko-crnogorske Pseudoslavije, ali to već nije ništa, ni dim od pičke ni manje od toga, to je nevredno pomena u ovoj priči, ta lažna zemlja lažnoga Šćepana, to oteto pa isprostituisano ime časne pokojnice.
Umirala mi je, kažem, ta zemlja, jedina koju sam imao, svakoga dana po malo, nekih po malo više, ništa drugo se nije ni dešavalo te hiljadu devetsto devedeset i prve nego što nam je umirala zemlja, a mi uglavnom nismo znali šta s tim direktnim prenosom smrti da radimo, kako da se prema tom nestanku postavimo: sprečiti ga nisi mogao jer niti si za to imao snage niti je za to bio vakat – odavno je prošao taj voz, i to skoro bez putnika – a pridoneti tom sinhronizovanom ubistvu nisi hteo, mada je već polako postajalo jasno da osviću dani kada će baš to biti tretirano kao tvoja patriotska dužnost, na bilo koji od pogrešnih načina koji su ti se nametali.
To dugo, sporo a prebrzo, teško, mučno izdisanje zemlje dešavalo se kroz brojne ružne i gadne događaje, svi ih znamo, oni su zvaničan deo naših istorija, o njima postoje pisani tragovi, audio i video zapisi. Možda nam je zemlja ponajviše umrla onoga ranog letnjeg dana kada je, negde u Sloveniji, onaj vojnik Bahrudin rekao u kameru „Oni kao hoće da se otcjepljuju, a mi im kao ne damo“, ili možda pri onoj zasedi i izginuću u Borovu Selu, ili onda kada su balvani prekinuli prugu Beograd-Zagreb između Vinkovaca i Šida, prekinuli je po prvi put za svih naših života, onih u kojima su do tada tu prugu mogli na koji dan okovati samo snežni nanosi iz „Ubistva u Orijent ekspresu“. Ni Orijent ekspresa, uostalom, više nije bilo, mada ubistava nije nedostajalo, naprotiv, tek su se zahuktavala, kao parnjača kada sopće hvatajući brzinu.
A opet, kad danas o tome razmišljam, sve mi je jasnije da meni Jugoslavija nije umrla ni jednog od tih znamenitih i tragičnih dana, nego jednog relativno običnog, anonimnog avgustovskog dana, a umrla mi je baš tamo gde je bilo nekako i najlogičnije da meni moja zemlja umre: na Autoputu bratstva i jedinstva, čiji sam svaki kilometar poznavao, kao da sam kakav prekaljeni kamiondžija. Jer taj je put, sa ograncima, povezivao sve moje ključne gradove: Zagreb, Beograd, Ljubljanu, Novi Sad, Niš, Skoplje. Ako tog puta nema, kako može biti Jugoslavije? Ili, ako ga nema za mene, kako (i gde?) može biti moje zemlje?
Bio je, kažem, avgust, mahniti sovjetski generali izvršili su puč i svrgnuli Gorbačova, koji dan kasnije ovaj se vratio s kamatom, a otac i ja smo se u Beogradu ukrcali u crveno-narandžasti Nišekspresov autobus za Zagreb. Autobus polupopunjen, mrmor i ćeret putnika umerenog intenziteta, radio malo svira, malo govori o propalom moskovskom puču, a meni drago što je propao, mada ništa od toga nemam. Onda prolazimo pored Rume, pa Mitrovice, Kuzmina, i glasovi se utišavaju, jedan po jedan putnici se ovijaju ćutnjom, evo i Šida, jedva da iko više reč progovara, i radio je ugašen, jezdi autobus kroz prigranični sremski šumarak kao naštelovan na mute, pred samom granicom, kod motela, srpska policija s autobusa rutinski skida dvojicu ili trojicu Albanaca, ne persirajući im čak (jer gde to ima da persiraš Šiptaru?), zatim prelazimo granicu koje zvanično još nema, mislim, nema graničnog prelaza ni bilo čega, čak ni table, nema ni hrvatske policije da nas svečano dočeka, i zapravo se ne događa ama baš ništa više, i tako sve do Zagreba, gde se razilazimo tiho i brzo kao mravlja kolonija, svako na svoju stranu, ne gledajući jedni u druge.
Ta zatravljena tišina pred granicom koje još ni nema a zapravo je već najtvrđa na svetu, taj neizrečeni, možda i neosvešćeni strah više pred nečim nego pred nekim, to osećanje da više ništa nije obično ni normalno i da više valjda nikada neće ni biti, to u muk i prazne poglede uvijeno osećanje da smo mi u autobusu, i svi slični nama, neka suvišna, pogrešna, hermafroditska bića koja više ne pripadaju ni tamo ni ovamo već samim tim što ne sedimo lepo i s mirom bilo tamo ili ovamo nego bismo i tamo i ovamo jer istrajavamo u iluziji da nam sve to prirodno pripada, e to je meni donelo to poznoavgustovsko putovanje, i mislim da je tog dana, običnog i takoreći mirnog, bez bilo kakvog spektakularnog događaja, u meni umrla ionako odavno jedva tinjajuća i sasvim iracionalna nada da bi stvari mogle nekako volšebno krenuti nekim drugim, normalnijim tokom, da bi košmar mogao da se okonča pre nego što sve postane nepopravljivo, pre nego što mrtvi postanu bezimena armija. To nešto bez boje, mirisa i ukusa što se skupilo u vazduhu s dveju strana nevidljive, a gvozdene zavese koja je pala na Srem i Srijem kod Bosuta, to što nas je gušilo u tom autobusu i zavezalo nam jezike, to mi je narednih dana kolalo plućima, to sam osećao na jeziku kao hladnu i metalnu neku stvar, to je zadobijalo glas koji mi je govorio da je sve gotovo, da sam se izašavši iz onog autobusa obreo u nekoj drugoj, meni nepoznatoj, po svoj prilici i neprijateljskoj zemlji. I to ne zato što sam izašao u Zagrebu: ni izlazak u Beogradu ne bi se bitno razlikovao, ne tog dana i tih dana. A kada, petnaestak dana kasnije, zaista krenem u obrnutom pravcu, autoputa više neće bi biti, to jest, njegov će pogranični deo već biti sasvim neprohodan, nedostupan i nezamisliv, pa će se ići okolo naokolo, po selima i bogazama podravskim i slavonskim, a onda preko Save pa kroz Bosnu, još mirnu, poslednju mirnu Bosnu – ili prosto: poslednju Bosnu – u našim životima. Ali, čak mi ni to nije bilo toliko strašno, jer sam tada već znao da nas dotadašnjih više nema, a hoće li nas biti u nekom novom izdanju, i hoće li ono vredeti išta, da to je jedna lutrija u kojoj ti ne možeš čak ni tiket da izabereš, nego kako ti se zalomi, to ti je.
Znam ja, dragi moji, da je ovih dana godišnjica, okrugla da ne može biti okruglija, rođenja Jugoslavije, a ne njene smrti, ali šta da se radi, neka o tome pišu istoričari ili profesionalni imaoci mišljenja o svemu između neba i zemlje, ja neću, milije mi je da svedočim, a njenom rođenju svedočio nisam,
nisam joj ni otac ni majka ni kum ni stari svat, čak ni komšija koji je možda pripomogao; nisam suflirao ni Principu ni Ferdinandu, ni Trumbiću ni Pašiću, ni Aleksandru ni Radiću, nisam gvirio preko ramena ni Krleži ni Crnjanskom, niko me nije pitao ništa kada ju je pravio – a ni kada ju je rušio, doduše. Ali jesam jedno od bezbrojne njene dece ili unučadi, i ne nameravam da se odreknem toga, zašto bih? Dok je bila tu, štošta mi u njoj nije valjalo, ali mi je ona kao takva bila dobra i draga i lepa i moja zato što je bila šira nego što je bio skup njenih delova, i ta mi je šarena širina prijala, jer sam svakoj od njenih komponenti pronalazio krupne mane, a opet, svaku je tu manu peglalo to što samo malo južnije, severnije, istočnije ili zapadnije postoji nešto drugo i drugačije, a opet srodno i opet moje. Da li je to moglo da nestane jednog lepog avgustovskog dana 1991, ili bilo kojeg drugog, makar i mnogo kasnije? Države nastaju i nestaju, čak i zemlje se rađaju i umiru (država i zemlja mogu se nekada i preklapati, ali nisu jedno te isto, nipošto nisu) mada su načelno dugovečnije od država, ali roditi se i formirati u Jugoslaviji, a ne biti beslovesno tele, izvinjavam se, uvek sam mislio da to obavezuje. Na šta tačno? Teško je reći, nije to nikakav spisak načela, kamoli dužnosti, ali jeste jedno osećanje sveta, jeste jedna lojalnost gradovima, predelima i ljudima, jezicima i narečjima, njihanjima kukova i obličjima, muzici govora i muzici pevanja, vazdusima i mirisima, nizinama i gorama, varošima i obalama koje naseljava taj svet koji je moj svet, moj za onu sitnu, a prevažnu nijansu više i intimnije nego što je moj sav drugi ljudski svet, ni bolji ni gori od onog koji je moj. I kako ja sada, u dvadeset šestoj, trideset drugoj, četrdeset sedmoj ili pedeset trećoj godini života, da najedared resetujem smisao i granice „mojeg“, kako da kaznim jedan deo mojeg tako što ću ga proglasiti tuđim od sada pa zanavek? I zašto? Zato što je neko negde postavio granični prelaz gde ga nikada za naših života nije bilo? I koliko li je samo smešna, balava, idiotska ideja da ćeš odricanjem od dela sebe i onoga svog kazniti to nešto što otuđuješ od sebe zato što se ono, eto, otuđilo od tebe! Kad je prejasno da nećeš time kazniti niti obogaljiti nikoga osim sebe samog jer, naposletku, kome drugom uopšte i možeš naneti štetu?
Zato valjda, iz tog osećanja lojalnosti, ljubavi, a zašto da ne i zahvalnosti, nikada nisam mogao – ni za Jugoslavije ni nakon nje – da osećam bilo šta osim dubokog prezira za ono što obično nazivamo tim banalnim, suvoparnim, nedostatnim imenom „nacionalizam“: ne zato što bi ovaj bio politički nekorektan, nego zato što u njemu čuči neko posebno odbojno prostaštvo, neka garava sitnež koja guši, steže, zasmrđuje, truje. I nisam nikada upoznao nikoga takvog, čak ni ako je po spoljnim obeležjima vrlo uglađen, u čijoj se srži ne bi baškarilo to ubogo prostaštvo, ta više emotivna nego intelektualna falinka, taj bazdeći sifilis duše.
A šta ćemo s onima – a nije ih malo – koji su se najglasnije kleli u tu zemlju i njene ljude, da bi potom bili prvi u ubijanju i nje i svega što joj je davalo smisao? Pa ništa, ne treba se ni tome čuditi: u životu svakoga bića, stvari i pojave upisana je i njegova ili njena smrt, te je tako i Jugoslaviju, kao tamni satelit, pratila ne samo kohorta njenih mrzitelja, nego i jedna mnogo opasnija sorta: oni koji su Jugoslaviju „voleli“, ali samo ako ste im pružili osećaj da u njoj gazduju. „Nacionalno“, „klasno“ ili nekako treće – njima svejedno, sve dok se gospodari, sve dok se gazi. Kada su shvatili da im je nepokorna, radije su je ubili nego da je puste da živi bez njih ili mimo njih. Zato je, između ostalog, ubistvo Jugoslavije savršen zločin sa više počinilaca, u unakrsnoj vatri. A nigde Herkula Poaroa da rasplete slučaj u vagon restoranu, dok sneg polako kopni između Vinkovaca i Broda, pa voz kreće dalje. Ako ih ne možemo progoniti za ubistvo, ne činimo im bar to zadovoljstvo da poreknemo sebe i ono što nas čini, a to je i zemlja u kojoj smo postali ljudi. To ne da nije malo, to je sve, i to najbolje znaju oni koji će vas nemoćno mrzeti zbog toga.
