Jezički sunovrati: Žena od ambasadora i uzgonska površina

Emisija „Četvrtkom u 9“ emitovana na RTS-u u kojoj se raspravljalo o rodno osetljivom jeziku i zakonu o njegovoj upotrebi postala je pravi hit, reklo bi se ne toliko zbog teme koliko zbog žestoke rasprave učesnica u emisiji. Tema mi je zanimljiva, mada mi se čini da nije tolika da se, pored tolikih zemaljskih i duhovnih problema, njome bavi čak i patrijarh Porfirije u uskršnjoj poslanici, tvrdeći da se iza pomenutog Zakona „krije borba protiv braka i porodice“ (???). No, nije mi se dalo da diskusiju u emisiji RTS-a pažljivo odslušam do kraja.

Naime, koncentracija mi je pala negde na samom početku, kada je pisac/spisateljica i dramaturg/dramaturškinja Ivana Dimić, inače i dobitnik/dobitnica NIN-ove nagrade za roman godine 2016, rekla da je ambasadorka „žena od ambasadora“… Na stranu logično pitanje da li je onda suprug žene koja obavlja ambasadorski posao ambasador, koncentraciju mi je razbilo ono „žena OD ambasadora“, koje se ponovilo nekoliko puta u žučnoj diskusiji.

Kada sam, davnih dana, išao u školu, još u petom razredu osnovne dobijao se na pismenom zadatku iz srpskohrvatskog kec kao vrata za, na primer, „psa od komšije“, „sestru od Petra“ i tsl, sve i da je sastav bio kvaliteta „Čarobnog brega“. I nije u pitanju bila surovost profesorke ili profesora – tokom četiri prva razreda školovanja deci se uporno govorilo da pas nije napravljen OD komšije ni sestra OD Petra, nego da su to komšijin pas i Petrova sestra, pa se podrazumevalo da su deca, i ako nisu talentovana za pisanje, imala dovoljno vremena da nauče i to i ostala osnovna gramatička pravila maternjeg jezika.

Dobro, tačno je, svakome se ponekad omaknu gramatičke greške čak i ako se bavi jezikom, nalazim ih i u svojim tekstovima kada se vrate sa lekture, jeste nivo pismenosti drastično opao poslednjih decenija, kao i sve drugo, gramatičkim greškama se onoliko frlja i po pisanim i po elektronskim medijima… Ipak, da žena OD ambasadora nikome ne zasmeta ni u razgovoru stručnjaka o jeziku, ni u bezbrojnim tekstovima u kojima se emisija komentarisala...

Nedugo pošto se emisija završila,  počeo sam da čitam knjigu „Bog nije stidljiv“ Olge Grjaznove. Tema me baš zanimala, revolucija i rat  u Siriji, ali sapleo sam se već na prvoj rečenici: „Kroz okance aviona već se vide prva polja, za njima sledi more kuća i opet nestaje, zatim se UZGONSKA POVRŠINA okreće naviše i kroz prozor se vidi još samo nebesko plavetnilo“… „Uzgonska površina“ mi je svrdlala mozak i sledećih stotinak strana dok konačno nisam odustao, što zbog silnih prevodilačkih bisera, što zbog knjige same koju, istini za volju, ni najgenijalniji prevodilac ne bi mogao napraviti dobrom.

Znam, i kvalitet prevođenja književnih dela je odavno drastično pao, izdavačke kuće bedno plaćaju prevodioce koji često nemaju nikakvog iskustva, davno su prošla vremena kada je, recimo, kruševačka „Bagdala“ izdavala knjige pesnika iz Etiopije, Sudana, Palestine, Nepala…, sve u dobrim ili odličnim prevodima. Pa opet, kako je moguće da „uzgonska površina“ ne zasmeta ni prevodiocu, ni lektoru, ni uredniku, i bude odštampana u romanu koji će neko čitati?

Toliko je kuknjave, često opravdane, da deca i mladi malo čitaju, ne prate kulturna zbivanja. Reklo bi se, međutim, po pomenutim primerima i bezbroj nepomenutih, da i ono malo onih koji to čine moraju pažljivo da biraju šta čitaju i slušaju, inače će im sutra žena od sultana biti kulturni standard.

Čini mi se da je jedan od najrečitijih simbola kulturnog poraza jednog društva, koji neminovno sledi sve druge poraze i od koga se najteže oporavlja, strmoglav pad jezičke i svake druge pismenosti. A možda je novinar od „Vremena“ cepidlaka, ima toliko važnijih stvari o kojima bi trebalo voditi računa.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com