Foto: Sergei Savostyanov, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP
Istovetna politika sankcija SAD-a prema Iranu i Rusiji gura ove dve države jednu drugoj u zagrljaj. Izgleda da niko u Vašingtonu ne sluša reči Henrija Kisindžera koji je, povodom američkog pritiska i na Rusiju i na Kinu, rekao da nikada ne treba istovremeno napadati dva protivnika, koji inače nisu prirodni saveznici
Kada je 24. februara počeo napad Rusije na Ukrajinu, a potom usledile zapadne sankcije Moskvi, izgledalo je, bar na kratko, da to može popraviti ekonomski položaj Irana. Naime, odmah su se pojavile vesti da Amerikanci pokušavaju da otople odnose sa državama koje tretiraju kao parije, Iranom i Venecuelom, jer bi povećani izvoz nafte iz ovih zemalja mogao da pomogne u stabilizaciji uzavrelog tržišta energenata.
To je podrazumevalo da SAD ožive nuklearni sporazum sa Iranom iz 2015. godine, po kome je Teheran pristao da ograniči nuklearne aktivnosti u zamenu za ukidanje sankcija, koji je Donald Tramp suspendovao 2018. i ponovo uveo sankcije Iranu (EU se sa tim nije složila i nije istupila iz sporazuma).
No, takve nade nisu dugo potrajale. Iran je ponovo na optuženičkoj klupi zbog gušenja demonstracija u zemlji, pa je Teheran, prirodno, pojačao saradnju sa Rusijom, neprijateljem svog neprijatelja. Tome je sigurno pomoglo i što su u ratu u Siriji Rusija i Iran već godinama na istoj strani, podržavajući Bašara el Asada.
Najviše prašine diglo se oko iranskih samoubilačkih dronova koje Rusija koristi u Ukrajini. Zapad je optužio Iran da direktno izvozi dronove u Rusiju, Teheran to negira, tvrdeći da su dronovi Mosvi prodati još pre rata. U svakom slučaju, najavljuje se izvoz iranskih raketa i još različitog oružja u Rusiju u narednom periodu.
„Politiko“ piše da je Iran ponudio da podeli sa Rusijom svoja iskustva u veštini izbegavanja sankcija. Zapadne diplomate tvrde da je Islamska Republika uspevala da ublaži razorni uticaj sankcija SAD-a tako što je izgradila sistem fiktivnih kompanija i stranih banaka, uključujući velike finansijske institucije sa sedištem u Evropi i SAD, koje iranske kompanije koriste da izbegnu međunarodne kontrole i poslovanje u inostranstvu. Kako god, sigurno je da Iran ima nemerljivo duže iskustvo od Rusije u dovijanju kako da izbegne sankcije – Amerika ga je stavila na „crnu listu“ još od Islamske revolucije 1979. godine.
Tokom leta, Moskva i Teheran počeli su pregovore o prokopavanju kanala za brodove koji bi išao od Kaspijskog mora do Persijskog zaliva, koji bi znatno olakšao izvoz nafte iz Rusije.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov najavio je i da su se Rusija, Azerbejdžan i Iran dogovorili o ubrzanju pregovora o izgradnji transportnog koridora sever-jug, čiji će jedan deo ići duž zapadne obale Kaspijskog mora. Rusija, Iran i Indija su još 2000. godine potpisale prvi dokument za uspostavljanje tog Međunarodnog transportnog koridora, čiji početak bi bio u Sankt Peterburgu a kraj u Mumbaju i koji bi, kada bude kompletiran, mogao da smanji vreme prevoza tereta iz Indije do centralne Azije i Rusije sa sadašnjih oko 40 na 14 dana.
I nije vrednost tog koridora samo u smanjenju troškova i vremena transporta – i za Rusiju i za Iran on bi bio veliki doprinos u razbijanju zapadne blokade pod kojom stenju njihove države.
Nije zato nikakvo čudo što je iranski predsednik Ebrahim Raisi krajem avgusta u Samarkandu, na sastanku Šangajske organizacije za saradnju koju čine Kina, Rusija, Indija, Pakistan i četiri centralnoazijske države bivšeg Sovjetskog Saveza, izjavio da Iran ima za cilj da se pridruži tom bloku. Očigledno, i Iran i Rusija smatraju da je ta političko-ekonomska organizacija, osnovana 2001. godine, neka vrsta „alternative“ Zapadu, pa je logično da i tu budu na istoj strani.
CNN je, pozivajući se na američke obaveštajne podatke, objavio da je Teheran zatražio od Kremlja pomoć u razvoju svog nuklearnog programa, ali za sada je nemoguće znati da li je ta vest tačna ili je nastavak američkog propagandno-političkog pritiska i na Iran i na Rusiju.
Kako god, istovetna politika SAD-a prema Iranu i Rusiji gura ove dve države jednu drugoj u zagrljaj, u kome se zaboravljaju međusobni problemi kojih nije manjkalo u istoriji ove dve zemlje. Izgleda da niko u Vašingtonu ne sluša reči Henrija Kisindžera koji je, povodom američkog pritiska i na Rusiju i na Kinu, rekao da nikada ne treba istovremeno napadati dva protivnika, koji inače nisu prirodni saveznici.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Subotnji incident u autobusu kompanije „Severtrans" izazvao je reakcije javnosti nakon što je vozač zaključao studente u vozilu i čekao dolazak policije. Prema saopštenju firme, vozač nije obavestio nadređene o situaciji, a kompanija sada pokreće istragu o njegovim postupcima
Blokada Mosta slobode u Novom Sadu završena je posle 27 sati. Tok dešavanja mogli ste pročitati na portalu „Vremena“
Iako je RTS tek naknadno počeo da izveštava o studentskim protestima, Srpska napredna stranka ocenila je da je javni servis „skandaloznim izveštavanjem prekršila sva pravila i vrednosti objektivnog i nepristrasnog novinarstva“
Ako dozvolimo da ova studentska pobuna pojede svoju decu, treba da se zavučemo u pacovsku rupu i više nikada iz nje ne izađemo
Dok država nadzire aktiviste i novinare, Srbija od Švajcarske kupuje tehnologiju za nadzor telefona koji omogućavaju lociranje, prisluškivanje i nadzor mobilnih telefona, piše švajcarski Blik.
Ako dozvolimo da ova studentska pobuna pojede svoju decu, treba da se zavučemo u pacovsku rupu i više nikada iz nje ne izađemo
Aleksandar Vučić tvrdi da nikad neće pristati na prelazni kabinet. Treba mu verovati, ali uslovno. Zašto? Zato što će pristati na sve čim bude nateran. A biće
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
