Internet taksi

Znate kako to ide, požalite se u gradskom prevozu nekome da se previše gura ili da se na bilo koji drugi način nesocijalno ponaša, a on ili ona vam spremno odgovori da ako vam se ne sviđa prevozno sredstvo slobodno uzmete taksi. Naravno da je u pitanju blaga uvreda jer vam poručuje da fini svet ide taksijem, a mi, stoka, autobusima i tramvajima. Te mi se nemoj tu folirati.

Za razliku od gradskog prevoza u Srbiji, na internetu nema taksija. Svi su ravnopravni i svi se guraju kroz istu žicu pod istim uslovima i po jednom jedinom pravilu. Svaki paket (u obliku kilobajta informacija) mora se proslediti onome kome je upućen čim stigne do čvorišta i niko nema prednost. Prvi prolazi prvi.

Sada, sudeći po informacijama do kojih je prošle nedelje došao „Njujork tajms“, to bi moglo bitno da se promeni.

Novinari ovog lista razgovarali su sa izvorima bliskim kompanijama Gugl i Verizon, dakle sa najvećom internet kompanijom i njenim značajnim partnerom u oblasti telekomunikacija, koji tvrde da je na pomolu istorijski dogovor. Verizon bi, za pristojnu nadoknadu, bio spreman da propusti neke sadržaje preko reda. Konkretno, video sa Jutjuba, koji je u vlasništvu Gugla, mogao bi brže da se kreće od ostalih informacija. Možda ne baš svaki video već onaj za koji njegov autor dodatno plati. Tako bi se poništio jedan od osnovnih principa sadašnjeg interneta, onaj da su na njemu svi ravnopravni.

Sudeći po ovim izvorima, stvari bi se dalje razvijale ovako. Verizon bi svojim klijentima ponudio nešto skuplji internet pristup, ali bi mogli da računaju na znatno veće brzine određenog paketa sadržaja, otvaranje stranica bez čekanja, brže učitavanje filmova.

Zvuči dobro, uostalom moja stvar je kako trošim svoje pare. Ako to činim da bih brže otvarao tekstove i video sa sajta „Njujork tajmsa“, šta ima ko oko toga da se sekira, zar ne?

Pa, ne. Jer bi u tom slučaju nekoliko velikih i bogatih kompanija polako osvojilo mrežu potiskujući male internet provajdere i podižući cene. Na internetu bi ubrzo besplatne bile samo beznačajne informacije, one na koje možete da čekate nekoliko minuta. Ali za najnovije vesti, vremensku prognozu i slično moralo bi dodatno da se plaća jer bi se hostovalo na VIP serverima. Naravno, niko vas ne sprečava da ih stavite i na obični internet, ali ko bi bio spreman večno da čeka na neku informaciju koja mu je potrebna hitno i ko bi bio spreman da stavi svoju reklamu na sajt koji nije na bržem internetu. Vremenom bi „besplatni“ internet ostao sirotinji i siromašnijim univerzitetima, sve ostalo prešlo bi na VIP.

Praktično, jedina razlika bila bi u tome što bi internet pristup poskupeo i što bi oko njegove cene ubuduće moglo da se licitira. Jer, ni gradski prevoz nije besplatan, samo je taksi skuplji. U slučaju interneta oni koji su spremni da plate neku premijum cenu uživali bi u udobnosti brzog pristupa, dok bi im drugi zavideli.

Istini za volju, ni sadašnji internet nije baš primer potpune ravnopravnosti. Teoretski, paketi u saobraćaju su ravnopravni, ali provajderi koji imaju brži server, bolji odziv i jače linkove omogućiće vašim paketima da brže stignu do krajnjih korisnika. Takođe, više od polovine ukupnog internet saobraćaja predstavljaju sadržaji deset najvećih sajtova. Guglova i Verizonova ideja samo bi to legalizovala, a posledice bi bile dramatične za sadašnji internet. Za početak, tamo gde para vrti, nema potpune slobode, uvek će biti nekog ko će platiti da se nešto skine sa brzog interneta i da zauvek kopni čekajući na svoj red za prolaz na nekom ruteru.

Obe kompanije demantovale su postojanje ovakvih planova, ali internet zajednica se uzbudila i nekako im ne veruje. Tako da se nemojte čuditi ako za koju godinu jedni druge budemo pitali: a na kom si ti internetu?