Igračka plačka

Nema danas na svetu baš mnogo ucveljenijih ljudi od Mel Grig i Majkla Kristijana, dvoje građana daleke Australije. Ne, nisu oni nekakav malerozni bračni par kojem je neki (sup)tropski tajfun odneo i spljeskao kuću sve sa detetom u njoj, niti im je kakva nevaspitana ajkula poodgrizala ekstremitete dok su se bezbrižno brčkali u okeanu – ili šta bi već mogla biti „naša“ ideja neke (jedva) moguće nesreće na tom srećnom i berićetnom kontinentu na kojem ljudi povazdan hodaju naglavačke i nije im ništa.

Ovo dvoje su mladi i lepi, zdravi i uspešni ljudi. Do tragičkog udesa u kojem se sada kuvaju i peku nisu došli suprotstavljajući se volji hirovitih i razmaženih Bogova, nego naprotiv, bivajući dobra i prilježna deca svoje epohe, đaci-odlikaši svoje kulture i svoje profesije, ‘ajmo reći novinarske. Mel i Majkl su voditeljski par, a vodili su kanda neki od onih bezbrojnih radijskih i televizijskih programa (ima ih i u našem svračijem zakutku već toliko da se ne mere dihat) baziranih na „duhovitom i neobaveznom ćeretanju“ o svemu i svačemu, pretežno ni o čemu; a upravo to Ništa, koje zapravo treba lišiti velikog početnog slova jer mu ovo pridaje nezasluženu težinu, dakle: to ništa ispostavlja se kao neka vrsta odsutno-prisutne suštine jedne specifične kulture savremenosti, jednog (dominantnog, i sve dominantnijeg) shvatanja „zabave“, a onda posledično i shvatanja uloge medija, koji postaju prevashodno zabavljači, i malo šta osim toga. E, tako se Mel i Majklu učinilo strašno duhovitim da nazovu bolnicu u kojoj leži trudna kraljevska snajka Kejt Midlton i da se, ko biva, raspitaju za njeno zdravlje. Naravno, ne bi dobili ništa upotrebljivo da se nisu predstavili – ho, ho, nije li to tako duhovito – kao princ Čarls i kraljica Elizabeta II. Sa druge strane žice bila je medicinska sestra Hasinta Saldana, reklo bi se pomalo naivno i dobrodušno čeljade čijem je konceptu življenja bilo nepojamno da bi se neko u jednoj takvoj stvari išao lažno predstavljati i terati sprdnju, pa ih je (kao, je li, blisku rodbinu) lepo prespojila s inače medijima nedostupnom lepom Katom, i… i onda je iz svega toga nastala višednevna medijska tarapana i zevzekana, zgodna tema za tikvane i ćurke ovoga sveta da se slatko iscerekaju nad prvim jutarnjim makijatom. Svima je to, je li, bilo tako herclih, osim što je sirota Hasinta malo preteško podnela činjenicu da se – bez neke suvisle sopstvene krivice – najedared našla opšte poznatom kao figura sveopšte poruge, pa se, hm… ubila. Drugim rečima, jedna je „obična“ čestita žena sebi oduzela život usled šoka i očajanja zbog jedne idiotske „šale“. Naravno, Mel i Kristijan sada su očajni, život im se pretvorio u pakao iskrenog grizodušja, mnogo se kaju i kunu se da nisu mogli ni da naslute na šta će sve to da izađe. I treba im verovati u to; sve u čemu su odrasli i formirali uveravalo ih je da je to što čine sasvim OK, i sasvim bezazleno.

Moglo je lako da se dogodi da budu u pravu. Jasna je stvar, na Hasintinom se mestu neko drugi svakako ne bi ubio nego bi se, recimo, sekirao nekoliko dana, a onda bi život otišao dalje svojim tokom, i svetina bi se ubrzo zabavljala i sladila nekom drugom besmislenom i veštačkom, tj. medijski proizvedenom zvizdarijom. Ali, eto, Hasinta Saldana je kanda bila žena malo „tradicionalnijeg“ shvatanja sramote, pa sa tim nije umela ili mogla da živi.

Sada ću vas zamoliti da se vratimo na prapočetak, na uzrok cele priče. Ne smemo, naime, zaboraviti da bez toga priče ne bi ni bilo, Mel i Kristijan bi i dalje srećno ćeretali ni o čemu na oduševljenje milionskog auditorijuma, a Hasinta S. bi bila živa. Elem, šta je uopšte bio povod vickastog novinarskog istraživanja? Kakva to Strašna Tajna koju neustrašivi novinari imadoše raskrinkati, makar i malko nekonvencionalnim sredstvima, a sve u onom čuvenom „javnom interesu“, takoreći „vašem pravu da znate sve“ (da prosti u ovoj stvari nedužni RTS)? Bah, zapravo baš ništa, ali doslovno ništa. Jedna mlada žena leži u bolnici, biće da je trudna i da očekuje prinovu. Reklo bi se da je to dosta obična stvar. Jeste da je ona kraljevska snajka, valjda i buduća britanska kraljica (ili nije, ič se ne razumem u te dinastičke stvari, niti me imalo zanima). Pa šta onda? Ona je i dalje samo jedno žensko ljudsko biće koje će se uskoro poroditi, kao i milijarde žena pre nje. Čudna mi čuda. Ne verujem da iko ozbiljno očekuje da Kejt M. rodi vanzemaljca, šivaću mašinu ili baobab, tako da je nejasno o čemu se, jebote, uopšte radi, to jest, kako jedna takva stvar (jedna udata gospođa vodila ljubav s mužem, zatrudnela pa će da rodi) može izazivati bilo kakvu radoznalost?! E, ali to vam je ta selebriti kultura kao deo šire Kulture ničega, i to su vam mediji kao njeni glavni opslužitelji…

Sada, kada se zbilo što se zbilo i kada je stvar nepopravljiva, u ponekom ozbiljnijem mediju možete čitati poneku manje ili više ozbiljnu i utemeljenu „analizu slučaja“, koji je sasvim besmisleno sagledavati kao nekakav „izolovani incident“ i posledicu puke beslovesnosti i neozbiljnosti ono dvoje Australaca. Naprotiv, nevolja je baš u tome što su ovo dvoje u osnovi igrali po pravilima, a onda se, ups, desilo nešto nepredviđeno – mada i sasvim moguće, čak verovatno, otuda i načelno predvidivo. Mediji su dubinski inficirani otrovnom kombinacijom infotejmenta (informacija nije informacija ako nije „zabavna“) i podivljale, sa interneta na sve strane prenesene kulture anonimnosti i neodgovornosti: ako na internetu svaki kreten i zevzek može da se predstavlja bilo kako i vređa i kleveće bilo koga i ako je to već legalizovano i legitimizovano kao deo medijskog mejnstrima tako što su mnogi ozbiljni mediji takav sadržaj inkorporirali (da ne bidnu nedajbože konzervativni…), onda nema razloga da se ne očekuje da ista kultura travestije i radikalne neodgovornosti ne zahvati i medijske profesionalce. Hasinta Saldana, slučajna tragička žrtva, nije umela ili htela da živi u takvom svetu. Nama ostalima se još čini da ćemo biti bolje sreće, ali ko zna, možda u nekom konačnom svođenju računa Hacinta bude srećnija od nas – jer, glavno tek dolazi.