Ideja nad idejama Olimpijade: Suze Novaka Đokovića

Stari su Grci – može se i tako reći – vreme merili po Olimpijadama, pa je Aristotel, čovek radoznao, izračunao da su Olimpijske igre počele 776. godine pre nove ere, a mi znamo da su trajale sve dok ih rimsko carstvo, tristotinak godina posle nulte godine, nije ukinulo, što će reći da su, s po kojim prekidom, trajale 1000 godina. Dokazi kojima raspolažemo govore da je Grcima malo šta bilo toliko važno koliko Olimpijade. Istorija starog sveta može se posmatrati i kao istorija olimpijskih ciklusa.

Savremene Olimpijske igre po mnogo se čemu razlikuju od starih, štošta je upitno u izboru sportova i u raznoraznim kriterijumima, ali je nesumnjivo da su obnovile ideju i povratile važnost događaju. Takođe, poslednjih stotinak godina može se bez problema pratiti kroz Olimpijske cikluse. Rečite su bile Igre u Berlinu 1936. godine, recimo, sa sve veličanstvenim Džesijem Ovensom, divnim i hrabrim Luzom Longom, pokvarenom i genijalnom Leni Rifenštal i svom tom svitom nacističkih manijaka. Kao da se tek u trenutku odigravanja Igara vidi koliko se svet promenio za četiri godine.

Pariska Olimpijada, utoliko, odigrava se u nemirnim vremenima (ili nam se tako čini). Da li je svet bio manje uzburkan 1980. godine kada u Moskvi nema Amerikanaca, ili 1984. godine kada u Los Anđelesu nema Rusa? Ili 1992. godine (Barselona) kada se Sovjetski Savez spektakularno raspada, a jugoslovenski ratovi zahuktavaju, pa slabo pratimo Olimpijadu jer moramo pre toga malo da se koljemo.

Smutno vreme

Pariska Olimpijada odigrava se u senci teške slutnje velikog rata na Bliskom istoku, bez Rusa koji imaju pametnija posla u Ukrajini i gotovo bez Ukrajinaca kojima nije baš do treniranja pod ruskim bombama. Nema ni Belorusa, pošto je njihov predsednik idiot, što ne znači da predsednici nekih zemalja koje učestvuju u Parizu nisu idioti.

Istovremeno, Francuzi su odbranili svoju Republiku, što Francusku čini i dalje jednim od boljih mesta za život na šaru zemaljskom, a Kamala Haris je unela optimizam u sumračnu sliku sveta pod neofašističkom opsadom.

Utisak snolikog otvaranja Igara na Seni, pod diluvijalnim padavinama, izrazito je snažan; danima već gledamo prizore možda i najlepšeg grada na svetu, mačevanje se odigrava u impresivnoj Velikoj Palati (Grand Palais) u kojoj se, inače, mogu videti verovatno najbolje slikarske retrospektive na svetu (i ne samo to), a čudesni momak Armand Duplantis ostao je sam sa sobom i svojom motkom pred 80 hiljada ljudi kojima nije palo na pamet da napuste stadion (kao Sergej Bubka nekada); Novak Đoković se, posle svega, raduje kao da mu je zlatna medalja prvina u životu, pamtiće se Džanle Pan (plivanje), Femke Bol (atletika), Leon Maršan (plivanje), dok mi ovdašnji (ili makar oni kojima to nije bilo baš jasno) dobijamo prilično neprijatan dokaz da u korumpiranoj državi ne može biti kvalitetnog sporta.

Šta je, međutim, ideja Olimpijskih igara?

Nadmetanje sa samim sobom

Najpre, nije reč o jednoj ideji, nego o čitavom spletu: simbolička zamena za rat, pokazna vežba da i neprijatelji mogu da se nadmeću, a da nema mrtvih, poštovanje raznolikosti i jednaki uslove za sve, nadmetanje koje se odvija po jasno zadatim pravilima (što je definicija igre), važnost učestvovanja i vrednost pobede, neodvojivost politike i igre (barem je tako bilo za stare Grke), učvršćivanje kolektivnog samopoštovanja… Dalo bi se tu još puno toga reći.

Jedna ideja, međutim, uza sve političke konotacije Olimpijskih igara, ostaje na samom vrhu: Olimpijada je jedan od onih događaja koji nam pred oči stavlja – a danas taj događaj može da prati više ljudi neko ikada ranije – antropološku konstantu koja ne važi samo za sport: svako nadmetanje s drugima istovremeno je i nadmetanje sa samim sobom.

Možemo, naravno, o ovome da govorimo i manje naglašenim tonom, možemo, recimo, da kažemo kako se svaki čovek, čim otvori oči, bori jednako sa svetom i sa samim sobom, ili da podsetimo kako pristojan deo učesnika Olimpijade nisu nikakve entuzijaste, već tvrdi profesionalci koji zarađuju nezamislivo velike pare (što u starim vremenima nije bio slučaj; bogatstvo bi dolazilo eventualno posle Olimpijade). Šta bi jednom Lebronu Džejmsu, recimo, značilo olimpijsko zlato? Ali mogli bismo to da pitamo i Đokovića. Može nam Đoković biti krajnje odbojan lik (potpisniku ovih redova nesumnjivo), ali teško da je glumio sopstveni raspad posle predivnog meča s Alkarazom. Čovek koji je u tenisu osvojio sve što se osvojiti može, milioner od 37 godina, plače kao dete zbog toga što je osvojio zlato na Olimpijadi. Zašto, čoveče?

Na tu dilemu, sva je prilika, postoji samo jedan odgovor: Olimpijada je događaj u kojem se, pre svega i iznad svega, nadmećeš sa samim sobom. Duplantis je, doslovno, bio sam. U ruci je držao jednu motku koja mu služi da preskoči drugu, horizontalno postavljenu na 6 metara i 25 centimetara. Ko zna šta su sve Đokovićev mozak i njegovo telo morali da proizvedu kako bi odigrao onakav meč s Alkarazom? I šta je osetila Simon Bajls kada je pala s grede?

Možemo, naravno, da smanjimo doživljaj i kažemo kako je milionerima lako da se bore sa sobom, a svakako lakše nego nama kojima je već i gledanje Olimpijade luksuz (otkud nam vreme da dve nedelje blejimo u ekran?), ali neće smanjivanje doživljaja da poništi to čemu su se stari divili hiljadu godina, a mi se, savremeni, progonjeni dilemama, divimo, eto, tek nešto više od sto.