Među staležima vezanim za ulicu – a to behu i jesu: prosjaci i sakupljači sekundarnih sirovina – pojavio se novi društveni zovimo ga sloj. I dok su oveštali poslenici ulice listom okrenuti sticanju, novi stalež trpi studen, mraz, vetar, žegu, krnjeći pritom ono što van ulice možda i mukotrpno zarađuje. Tako je, to su pušači, naša braća i sestre u Hristu, okrutno naprečac prognana iz toplih kancelarija, učionica, hemijskih čistiona i silesije drugih što bi se reklo enterijera u kojima je pušenje zabranjeno.
Potičem iz nepušačke porodice, ali sam prema pušačima, zbog trajne moje navade da držim stranu nesavršenostima ljudske vrste, sačuvao ne samo trpeljivost nego i izvesnu naklonost, trudbenice pekare sede na naravski hladnim stepenicama bakalnice koja nije zadovoljila norme našeg kapitalizma i na čijim će razvalinama nići krasan kafić, dok prolazim pored njih zapevam, nekad u sebi, nekad poluglasno, kraj refrena Arsenove pesme „Mi smo siročad svijeta…“. Na drugoj strani ulice, portir u društvu dveju blagajnica isto puši, na ćošku radnice imaju klupu, dasku na ciglama, iznose i kafu, imaju pepeljaru…
&
Nije u redu kad se nešto što je trajalo vekovima preseče za pet minuta, šta bi sa mnom bilo da je kafu snašla ta sudbina (ustanovi nauka da je napitak koban po zdravlje, ali i da njegova isparenja, miris i šta ti ja znam škode okolini! te ti se pijenje kafe na javnim mestima fino zabrani, ispropadaju silni gostioničari, vlasnici kladionica etc., mnoge se porodice povedu za državom te ukinu pijenje kafe u kući, pa kofeinski zavisnici iznose svak iz svoje kuće flašicu sa toplom vodom, u nju tek na ulici sipaju neskafu, to promućkaju i piju ispred zgrade, na parkingu, u parku ili u porti neke crkve), nisam dakle pristalica nagle i potpune zabrane pušenja, a opet, voleo bih da među prvima ukažem i na njene dobre strane, kao i da pušačima ukažem koliko je bio blagotvoran uticaj nepušača.
1. Nepušači ostaju osam sati u neprovetrenoj prostoriji, pušači izađu na vazduh barem pet puta u toku radnog vremena, o blagotvornosti izlaska na otvoreno ne treba možda ni govoriti, ali ću ja i o tome reći koju.
2. Među isteranim pušačima budi se dotad možda i nerazvijena svest o manjinama, javlja se nova solidarnost, cigareta se lakše i nudi i prihvata sada kad se zna ko je ko u svetu nikotina, ko su pravi pušači, a ko su bile prišipetlje.
3. Zabrana pušenja koja sad zahteva da kisnete, zebete, da vam se nagomilava gradivo na poslu, istovremeno vas primorava da se preispitate: hej, volim li ja taj duvan baš toliko, ili sam palio iz puke navike? Isplati li se ovaj boravak napolju? Ako svaki put uzimam mantil, šešir, kišobran, mobilni, dosadno je; ako izađem samo u košulji, prehladiću se etc.
4. Oni koji izlaze da puše sami imaju u toku radnog vremena četrdeset minuta čiste kontemplacije, to je mnogima jedino vreme kad su posve sami, dok su pušili na poslu, u kući, u gostima, u autobusima – zar ste to zaboravili?! – tu dragocenu samoću nisu imali.
Ferbota hoću reći pomaže pušačima možda i više nego nepušačima, donosi im dobre stvari koje oni usled osećanja progonjenosti i grešnosti možda i ne primećuju.
&
Jedne zime među zimama dvadesetog veka pođe hor OKUD „Ivo Lola Ribar“ na turneju po Evropi, u dva autobusa čak do Osla… Povede se razgovor o potrebi da se pušači malko suzdrže, jer ćemo se voziti danima i noćima, neki rekoše da će nepušače uzeti u obzir, drugi preporučiše neporočnima da mutiraju u vrstu otpornu na dim, ja ti ustanem i bez prethodnog razmišljanja predložim da se jedan autobus obeleži kao nepušački, drugi neka pripadne sve samim pušačima, predlog sa velikim odobravanjem prihvatiše i jedni i drugi. Avaj! Kao i toliki drugi, možda i veći eksperimentatori, ni ja nisam slutio koliko će me rezultati toga opita in vivo iznenaditi! Šta je bilo? Pa već u toku prvog dana u pušačkom autobusu nije se moglo disati, a pušenja nema bez rada pluća, na prvoj pumpi nekolicina pušača zavapila je da se par sati vozi u nepušačkom autobusu čija gnusna pravila će za to vreme poštovati. Iz nepušačkog autobusa nekoliko dobrih duša i nekoliko osoba kojima se dopadao neko iz protivničkog autobusa pređe privremeno u pušionicu. Dogovor o pušačkom i nepušačkom autobusu ostao je na snazi tokom cele turneje, ali nas je život prisilio da preoštru granicu ublažavamo neprekidnim dobrovoljnim humanim prelascima iz prezasićenog u nezasićeni rastvor, uglavnom se prvi put belodano, a ja mislim možda i naučno pokazalo da pušenja nema bez nepušača, mi smo conditio sine qua non, mi smo nevidljivi katalizator i jamstvo pušenja, mi smo njegov oslonac i njegova kuća!
Jesu se bili pušači raspojasali, pušilo se i u bioskopu, osim Ljilje, Mijata i mene u „Ekonomskoj politici“ svi su pušili, nisu znali da je zahvaljujući nama troma pušenje u zajedničkom dnevnom boravku (na petome spratu „Borbe“) izvodljivo, s druge strane, bili su i širokogrudi, toga smo se Mijat i ja nedavno spomenuli, iako su imali apsolutnu većinu nisu nas primoravali da i mi propušimo.
