Elegija izbora

Može li se od predizbornih gluparija (koje izgovaraju sami birači, o olimpijskom plemenu našto i govoriti) napraviti kakav rečnik, može li se sačiniti anatomija ili geografija biračkog tela iz kojeg će za tričavih pet dana biti rođena izborna volja, renovirano božanstvo kojem ćemo prinositi žrtvu nekoliko godina?

1. On barem nešto radi! On jedini nešto radi!

Ko nije čuo – nadam se, draga čitateljko i dragi čitaoče, da niste i sami prevalili ovu bedastoću preko vaših cenj. usana! – kako On barem nešto radi, ili kako On jedini nešto radi? Ovo opšte mesto, ovaj spomenik uspavanom i podatnom duhu, ova očaravajuća, besplatna oproštajnica za smrtni greh nerazmišljanja, biće vodilja za mnogog glasača. Taj koji jedini nešto radi tj. koji barem nešto radi nije nikakav Alija Sirotanović, ni Aleksej Grigorovič, ne iznurava se u rudniku, nego jedini makar nešto radi kao vla-dar! Ne želi, dakle, da bude gradski većnik, pa čak ni gradonačelnik, ali Njegova Preuzvišena Radinost izvodi na izbore svoje lične izabranike, mezimce i pouzdanike: ne glasati za njih bogohuljenje je i moglo bi oneraspoložiti onoga koji jedini i barem nešto radi.

Borba za vlast zar nije borba za plaćeni nerad i za živovanje u raskoši? Nama se posrećilo da onaj koji ne bi morao prstom da mrdne, jer je zato i izabran za predsednika, uhvati pa radi, sedam dana nedeljno, dvadeset četiri sata dnevno! Radimo, istinabog, i mi, ponešto, ali to je pod moranje, to su tugaljive petljancije radi sitnosopstveničkog opstanka, zato se i divimo radu kome ne prethodi prinuda, koji ne potiče od straha pred Infostanom, Elektrodistribucijom, izvršiteljima i šta ti ja znam, nego je to rad umnogome božanski, božanstven, kreacionistički takorekuć trud da se za sve Srbe stvori lokalni raj.

Šta je tako zavodljivo u plitkoumnom i nadasve netačnom sudu o zajednici oslonjenoj na rad izuzetnog i neponovljivog pojedinca? Odakle potiče kolektivna potreba za metaforom čija je besmislenost toliko očigledna? Mit je, šta b drugo bilo, da natčovek natčovečanskim naporima popravlja i vraća iz propasti ono što su uništili njegovi prethodnici, koji su mu, naravno, sušta i posvemašnja suprotnost.

Dobro, za pojedinca koji tek kao mlađi sredovečnik prvi put spoznaje rad (dotad je, ako izuzmemo studije sa kojih je poneo zapanjujuće malo znanja, ali koje je završio sa odlikom), to je otkrovenje, rad ponekad čoveka stvori i preko noći, ne treba mu svaki put evolucija, vrsta i šta ti ja znam. Naprasno otkriće rada jeste šok, jeste prekretnica i može novovercu dati krila, pa će se ovaj u opojnoj zaukanosti neumorno hvalisati koliko radi, koliko izgara, koliko štaviše uživa u prekomernoj iscrpljenosti, kako i ne bi, kad je donedavno bio samo navijač, „Zvezdin“ ili Šešeljev, zar nije svejedno?

2. Za koga da glasam? Za koga?! Za ove što su sve živo pokrali?!!!

Na lepoj, blistavoj strani novčića je jasan i svetao lik Sina Jedinoradnog, Jedinoradinog, na drugoj strani je blatnjavi i zarđali bareljef: zgomilani su jedni preko drugih, i stoga neraznatljivi, svi kandidati čija imena nisu na svitku sa Carevim veličanstvenim pečatom – to su hulje, lupeži, mutikaše i secikese koje nisu nikad ništa radile! Da je, kamo lepe sreće, barem jedna jedina spodoba barem nešto radila, možda bih za nju glasao, nego su svi, znaš šta znači svi, svako shodno svom mestu u lancu ishrane, krali i krali, da, da, nakon njihove skakavačke najezde nije nam ostao nijedan klas žita, a imaju kuraži i drskosti da se još jedared preporuče našoj biračkoj pažnji!

&

Šta da se radi sa stanovništvom ogrezlim u krajnosti, koje uživa u pojednostavljenim slikama, koje je slepo, i štaviše radosno u svojoj dobrovoljnoj slepoći, za sve što su mu učinili Šešeljevi tobožnji jeretici? Zar družini koja otvoreno sprema još jedne nepristojne izbore neće birači u glavnome gradu, gde ima toliko školovanog življa, kazati ‘no pasaran’, pa makar prošli kao kmet Siman?

Zašto držim da će i ovi izbori biti neuljudni? Zato što su u rukama onoga koji barem nešto radi i nož i pogača, zato što armija njegovih plaćenika i dobrovoljaca danonoćno zivka telefonom birače ili im dolazi na vrata, što je kao kad bad guy u filmu kaže nekome „znam gde stanuješ“. Onome koji barem nešto radi na raspolaganju su sve televizije, sve prenose kako gradonačelnik vlastoručno svojom četkom farba klupe i kako vulinovci zarobljavaju dronove i dronovlasnike, neprijatelje koji bi da saznaju i obelodane naše tajne, nesvesni da je Srbija velika tajna i da im treba dron veći od ptice Ruh iz „Hiljadu i jedne noći“. Družini koja je od domaćeg življa izvukla i poslednji cvancik, zar neće pauperizovani penzioneri kazati „sikter“, makar na četiri godine, mladim ljudima zar nije smešno kad premijer preuzima avion, kad vraća knjigu ajkulolikoj školskoj bibliotekarki koja je pred penzijom, kad pije pivo poručujući dangubama i parazitima da neće nikad biti peder. Ekipi koja našim novcem plaća celogodišnju ukrasnu rasvetu i neboderski držač za barjak kakav niko u Evropi nema, zar neće nečlanovi vladajuće partije, ma kako da su malobrojni postali, ipak udariti čifte?

Voleo bih to, ali neće naši ljudi imati srca da kvare zlatni vek našim zlatnim momcima i našem zlaćanom poglavici.