Prošlo je samo dva meseca od kako je trinaestogodišnji dečak iz vatrenog oružja ubio devetoro učenika i čuvara škole u „Ribnikaru“. Za ta dva meseca Srbija se promenila. Za jedne. Za druge je ostala ista.
Ta poslednja i najbrutalnija kap u srpskom čabru tragedija i nenormalnosti prelila je na ulice jedan deo građana koji su bili sedatirani bezizlaznošću ubrizganoj u javni prostor, oguglali na ustrojstvo apsurda. Drugi deo je ostao u svojim kućama verujući i dalje u mesiju koji im je izgradio „Sokola“, obilaznicu „Milutin Mrkonjić“ i povećao penzije.
Za ta dva meseca održano je devet protesta protiv nasilja i jedan kontraprotest.
Kroz Beograd je marširao broj ljudi koliki nije bio viđen od 5. oktobra 2000. godine. Duh otpora i nade u ishod otpora se proširio na mnoge gradove Srbije, iz nedelje u nedelju razbijan je strah od javnog izražavanja nezadovoljstva. U šetnjama protiv vrednosti i sistema naprednjačke vlasti bivalo je sve više i više studenata i srednjoškolaca. Demonstriranje se oslobodilo imidža zaludne rabote, postalo je kul među mlađim ljudima. Jedan deo opozicionih partija pokazao se sposobnim da međusobno sarađuje, prepoznao važnost trenutka, stavio u izgled neku buduću koaliciju.
Vlast je za protekla dva meseca srljala iz greške u grešku, saplitala se i proklizavala na terenu saosećajnosti. Pokušaj predsednika Srbije Aleksandra Vučića da kontramitingom u Beogradu pokaže ko je kralj srpskih mitinga je tragikomično propao. Prethodno je jednako blamažan fijasko doživeo pokušaj gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da ispred Skupštine Grada organizuje kontrakomemoraciju, da odvrati Beograđana da svoju tugu iskazuju ispred „Ribnikara“ jer su naprednjaci taj prostor prepoznali kao neprijateljski. Kompletna naprednjačka medijska mašinerija je podignuta do stepena najviše borbene gotovosti.
Da je sistem uzdrman, uprkos rekordnim obraćanjima predsenika Srbije i specijalnih emsija na Pinku, a rejtinzi Vučića i SNS-a poljuljani, dokazuje što je ugašena priča o vanrednim izborima, i parlamentarnih, a kamoli beogradskih. Da je sve u redu u naprednjačkom svetu, zvonilo bi se sada na sva izborna zvona.
Umesto toga tandrče se brojevima ljudi izašlih na protest br. 9, br. 8…, ciframa građana okupljenih ispred televizije Pink. Pritom nije ključ u broju ljudi koji iz nedelje u nedelju izlaze na ulice da pokažu svoje nezadovoljstvo, već u broju glasača koje su protesti „Protiv nasilja“ podstakli da na nekim narednim izborima svoj glas daju onome, ko ima izgleda da makne sa vlasti ove ljude koji preko deset godina sa Andrićevog Venca, iz skupštinske sale, studija Pinka i Hepija, sa naslovnih strana „Informera“ rasprašuju nasilje, agresiju, netrpeljivost, laži i apsurd epskih razmera.
Svedočimo, opet jednom, frontalnom sudaru dve Srbije. Ona prva iz devedesetih je i dalje tu, zarila se u društveno tkivo i ne pušta, a u nastajanju je neke četvrta Srbija. Sukob je to one Srbije koja ne želi da se išta menja, kojoj se fućka za građanske slobode i demokratiju, koja nenormalno zahvaljujući medijskoj dominaciji nameće kao normalno, nepristojno kao pristojno, a jednog čoveka za državu; i one, koja upravo to ne želi i koju je smrt naše dece i mladih ljudi probudila iz samoindukovane kome.
Za ova dva meseca počeo je da se menja i međunarodni status Aleksandra Vučića, od levog smetala koje, doduše, neprestano, pored ostalog, na srpskom nebu crta neke regionalne i zapadne đavole koji bi da satru srpsko seme, ali nema alternitivu u održavanju kakve takve stabilnosti, do autokrate čija je neprikosnovenost postala upitna.
U protekla dva maseca počeo je maratonski proces promena u Srbiji u koji se ušlo sprintom. Taj tempo, naravno, nije održiv. Ali se promenio trend pravca u kome se Srbija kreće.
Ishod ovog procesa je posve izvestan. Pitanje je samo vremena, cene i žrtava koje će na tom putu pasti.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
