Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Čudno je to što se SPC ovako jasno i glasno nije čula kada je bilo logično i potrebno da se osude primeri kada su grehove činili ljudi u mantijama. Bilo je tu privrednih prekršaja, krađe, šverca droge, zelenašenja, građevinskih preduzimača, kojekakvog biznisa i, konačno, pedofilije
Nalazimo se ponovo u vremenskoj zoni sa povišenim brojem istorijskih događaja u jedinici vremena po glavi stanovnika. U ovakvim situacijama, često se u javnosti pokreću teme koje kao da imaju za cilj odvlačenje pažnje od suštinskih pitanja, svojevrsna medijska distrakcija koja prestaje naglo kako se i javlja, poput poplava i izlivanja reka. Ove nedelje, kada se intenzivno govori o pregovorima oko budućnosti Kosova, Srpska pravoslavna crkva je ušla u unutrašnji sukob oko pitanja koje izgleda nije kanonske prirode.
Sve je počelo objavom vladike Grigorija na jednu potpuno laičku temu, rekreaciju jogom. Ovaj episkop pokušava da svojim objavama na društvenim mrežama približi crkvu svakodnevnom životu, izazovima savremenog života vernika i da demistifikuje ponekad arhaični i visokoparni ton kojim se crkva obraća vernicima. On je u nekoliko navrata vernicima savetovao da tokom slave ili posta poštuju duh praznika, njegovu suštinu, a da manje obraćaju pažnju na spoljne znake vere. Opsesivno traganje na deklaracijama za tragovima mleka ili jaja, svođenje posta na dijetu, a ne na uzdržavanje od telesnih zadovoljstava ili ružnih reči prema ljudima oko nas, zabrana rada na “crveno slovo” koje znači da ne uključujete veš-mašinu, ili razmetanje sopstvenim postom pred drugima, nisu znak pravovernosti.
Pretpostavljam da je zimski period slava u Srbiji ponukao episkopa da se obrati vernicima, jer se u SPC neprekidno prepliće hrišćanska doktrina sa običajima, od kojih mnogi imaju pagansko poreklo. Često to običajno daleko nadmašuje ono suštinsko, duhovno i hrišćansko, a etnološko i antropološko bogatstvo verovanja i običaja kod Srba potiče i od činjenice da smo živeli i mešali običaje sa mnogim susednim narodima. Čak i danas u običajnom kalendaru za pojedine slave se vežu rituali iz svakodnevnog života od pre par vekova, a tiču se poljoprivrede, plodnosti, stoke i porodičnih i bračnih odnosa iz vremena zadružnog oblika porodice. Danas na društvenim mrežama možete pronaći slične propovedi islamskih imama, ili katoličkih sveštenika, a tiču se praktičnih svakodnevnih dilema iz života vernika.
Vladika Grigorije je tako, ograđujući se, izneo mišljenje da mnogi vernici pronalaze mir i sklad, kako fizički tako i duhovni, vežbajući jogu. To je izazvalo burnu reakciju unutar SPC i dobili smo saopštenje kojim se joga osuđuje, jer podrazumeva duhovnu tradiciju dalekoistočnih naroda druge vere, prvenstveno zen budizma. Čak je jedna emisija na TV Hramu posvećena ovoj temi, gde je sveštenik iz Crkve Aleksandra Nevskog izneo tvrdnju da je nemoguće praktikovati jogu bez prihvatanja zen budizma, za razliku, recimo, od pilatesa koji nema duhovnu dimenziju, već se radi samo o vežbanju. Tako je nastao mini raskol na liniji joga–pilates. Ako pogledate celu emisiju, biće vam jasno da je ovo tema kojom se SPC izgleda duže bavi, jer postoji strah da bi meditacija, zen ili taoizam mogli da ugroze pravoslavnu veru kod vežbača. Čudno, SPC ne vidi tu opasnost kod praktikovanja borilačkih veština ili, recimo, tenisa u slučaju Novaka Đokovića.
Bilo je pokušaja da se borilačke veštine “očiste” od dalekoistočnih verovanja i hristijanizuju u duhu srednjovekovnih ratnika-duhovnika. Postoji i pokušaj stvaranja srpskog borenja, kao borilačke veštine gde na borca snaga Svetoga duha pada kao izvor snage, a umesto kimona borci nose narodnu nošnju. Ipak, čudno je da se lakše prihvataju istočnjačke borilačke veštine od joge, koja u sebi nema agresivnu crtu.
Neverovatno je što su se čak i neki pravoslavni teolozi bavili temom joge, skrećući pažnju na njen negativan uticaj, kako na snagu vere tako i na fizičko zdravlje.
Ukoliko se vratimo par godina unazad, shvatićemo da je SPC već duže osetljiva na istočnjačku tradiciju. Episkop Maksim je 2017. odstranjen sa Bogoslovskog fakulteta sa objašnjenjem da je “pod uticajem taoizma”. Tada je, ako se sećate, nekoliko profesora sa Bogoslovskog fakulteta bilo kažnjeno zbog obraćanja javnosti u vezi sa pitanjem teorije evolucije. Posle jedne peticije da se “darvinizam” izbaci iz školskih programa, grupa teologa i predavača na Bogoslovskom fakultetu, među kojima je bilo i episkopa, pokušala je zdravorazumski da objasni kako je to naučno, a ne versko pitanje, pa je samim tim bespredmetno brkati veru i nauku. Zbog svog poteza, mnogi su podneli ozbiljne posledice i našli se na udaru tadašnjeg patrijarha Irineja, ali i Sinoda.
U to vreme, mitropolit Porfirije pokušao je da smiri situaciju posredujući kod Sinoda i nagovarajući kažnjene da napišu “pokajnička pisma”. Neki od njih su i danas u nemilosti i nekoj vrsti prinudnog ili dobrovoljnog izgnanstva. Možemo zaključiti da je u suštini kažnjen svaki pokušaj da se unutar SPC iznese lični stav, bez obzira na ton, nameru ili temu.
Nažalost, ovaj trend mogao se prepoznati u reakcijama pojedinih episkopa na emitovanje serije “Popadija” na TV Prvoj. U pitanju je jedan, ako mene pitate, ne baš uspešan sitkom u kojem su glavni likovi mladi i savremeni pop i popadija koji žive u kruševačkom kraju. Popadiju glumi Nina Seničar, pop je takođe lepušan, ona je bivša manekenka i influenserka savremenih shvatanja koja živi u patrijarhalnoj sredini i teško prihvata novotarije u bilo kom smislu. Već posle par epizoda seriju su anatemisali vladike Fotije i David, kao i sveštenici iz sremske i još nekih eparhija. Svi kritičari su iz okrilja SPC i svi su složni u verovanju da se radi o belosvetskoj zaveri, sa Zapada, sa ciljem da se ismeva pravoslavna vera. Koliko sam uspeo da proverim, Sinod se nije oglašavao po ovom pitanju, ali su razjareni sveštenici pozvali vernike da promene kanal i nikako ne gledaju ovo bogohuljenje. Izgleda da je bes izazvala tema serije, a to je sveštenički brak koji je prikazan realistično, tako da ga teolozi vide kao podsmevanje ili huljenje. Naročito je bes izazvala popadija, koja odiše seksepilom i koja iskače iz tradicionalističke slike o zabrađenoj ženi, majci i čuvarki doma, vere i običaja. Bes prema “Popadiji” donekle nam pokazuje i snagu tradicionalnog i slobodno mogu reći arhaičnog shvatanja uloge žene u SPC. Za mene je potpuno neočekivana burna reakcija na TV seriju, ako uzmemo u obzir činjenicu da SPC ili episkopi nisu, ili bar ne dovoljno, jasno i glasno osudili neke mnogo eksplicitnije i kontroverznije sadržaje na komercijalnim televizijama.
Da podsetim, naš patrijarh je veoma upoznat sa temom regulacije elektronskih medija jer je i sam bio član Saveta REM-a. Nisu dakle problem ni jezik mržnje, ni blaćenje političkih neistomišljenika u informativnim programima, nisu problem ni pornografija ni nasilje, već Popadija, bilo kao lik ili serija. Dobro je da je SPC obratila pažnju na medije masovne komunikacije, ali je ova reakcija veoma trapava i neadekvatna. Čudno je to što se SPC ovako jasno i glasno nije čula kada je bilo logično i potrebno da se osude primeri kada su grehove činili ljudi u mantijama. Bilo je tu privrednih prekršaja, krađe, šverca droge, zelenašenja, građevinskih preduzimača, kojekakvog biznisa i, konačno, pedofilije. Ponekad je bila upadljiva bliskost pojedinih sveštenika sa ultradesnim i šovinističkim pokretima.
Da se razumemo, Crkva nije NGO i od nje ne treba očekivati da zdušno i lako prihvata promene i trendove. Crkva je tokom vekova bila čuvar nacionalnog identiteta i uživa visok nivo poverenja kod vernika, ali i ostalih građana. Takođe, potpuno je normalno da SPC boluje od istih bolesti od kojih boluje i naše društvo. Nije retko da se bogatim prilozima kupuju blagoslov i podrška, pa su se neki naši političari okitili ordenjem SPC, a njihovi likovi su osvanuli na freskama u crkvama-zadužbinama. Međutim, već više od jednog veka u našoj klasičnoj literaturi i umetnosti imate kritičke ili čak satirične prikaze sveštenika, od Stevana Sremca i “Popa Ćire i popa Spire”, preko Glišića i Domanovića, Ćopića, pa sve do Kočića, koji je sin sveštenika. Nema tu svetske zavere sa namerom da se uništi pravoslavlje, niti postoji potreba da se autori anatemišu, čak i kada naprave lošu seriju kakva je “Popadija”. Javlja mi se da će, u duhu pomirenja, u nekoj od sledećih epizoda ona početi da vežba pilates.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve