Reklo bi se da je šest godina dovoljno da se na jugoslovenskom delu interneta razreše makar problemi infrastrukture, ali su se oni poslednjih nedelja iskomplikovali. Umesto da pišemo o novim sadržajima i ponuđenim servisima, ovih dana bavimo se sukobima provajdera i Telekoma na nekoliko nivoa. Trenutno je aktuelna i zabrana daljeg rada na Telekomovoj „Srpskoj višeservisnoj internet mreži“ koju je zbog neispravne dokumentacije izreklo republičko ministarstvo za saobraćaj i telekomunikacije. Inače, ta mreža (SMIN) trebalo je da omogući pristup internetu pozivom na jedinstveni broj za celu Srbiju (042). Servis bi se plaćao preko telefonskog računa i bio bi jeftiniji budući da bi se sam telefonski razgovor tarifirao kao jedan impuls, bez obzira na trajanje razgovora (pristupa), dok bi cena internet usluge bila ista kao i sada.
Dobra strana ove mreže je u mnogo većem broju pristupnih linija (samo u Beogradu bi trebalo da ih bude 2000), nižoj ceni i rasprostranjenosti u celoj Srbiji. Ima i mnogo loših strana. Kao i svaki veliki servis, SMIN ne bi mogao da odgovori na potrebe korisnika onako kako to mogu mali provajderi (za nešto višu cenu pristupa, naravno), naročito kad je u pitanju tehnička podrška. Još veća nevolja je u tome što se na ovaj način stimuliše pristup, a ne i razvoj sadržaja na internetu. A bez domaćih sadržaja, nema razvoja domaćeg interneta, niti se može očekivati veći broj korisnika od tri do pet odsto stanovništva.
Nažalost, te sadržaje ne stimulišu previše ni mali provajderi, naročito oni koji su sada u velikom sukobu s Telekomom. Inače bi, zdrav razum nalaže, iskoristili medijsku pažnju poslednjih dana da ih promovišu. Onako uzgred dok nas obaveštavaju o svim nepravilnostima u radu telefonskog monopoliste. Nije moguće da je njihov jedini posao VoIP (telefoniranje pomoću interneta), valjda im se omakne i neki dobar sajt.
Naravno, tog razvoja nema i neće ga biti sve dok ne oživi plaćanje karticama na domaćem internetu. Većina banaka koje ih kod nas izdaju ne podržava plaćanje na internetu tako da se tu nismo pomerili ni za pedalj. Dokle god je tako, neće biti gorepomenutih domaćih sadržaja u većoj meri pa su sva nastojanja države da se internet ili elektronska administracija razviju manje-više prazna priča.
A da internet ume da iznenadi čak i one koji veruju da ga dobro poznaju, potvrđuje primer proizvođača garderobe Lendsend (www.landsend.com). Nešto više od godinu dana firma ima servis za šivenje po meri, pa kupci na internetu ostavljaju mere da im se sašiju pantalone, uglavnom od džinsa. Podaci su ubacivani u kompjuter fabrike u Meksiku, materijal je potom sečen i šiven i prosleđivan kupcu po ceni od oko 60 dolara s poštarinom (samo Kanada i SAD). Očekivalo se da će „salivene“ pantalone činiti deset odsto proizvodnje, ali se ispostavilo da je interesovanje četiri puta veće i da ima bolju perspektivu.
I u Srbiji vole da im pantalone dobro stoje (eto ideje za radionice u Novom Pazaru koje bi da promovišu sopstvene marke). Samo fale kartice pa da se krene u ozbiljan posao.
