Odmah da priznam: ja nisam uspeo i ovi redovi nastaju pod večnim suncem besmrtnog Mediterana, unapred se izvinjavam za slovne greške kojih će dakako biti, ekran blješti kao i sve drugo iako sam u najboljemu hladu na ovoj geografskoj širini. Biće grešaka, stilskih, logičkih, materijalnih i zbog vetra toplog kao onaj koji nas je iznenađivao kad smo ulazili u Robnu kuću „Beograd“, ili koji je mene sačekao u Alžiru na izlasku iz aviona: duva, a vrućina, što u Panoniji ne ide baš jedno s drugim. Može mi se dakle s pravom reći: sebi nisi uspeo da pomogneš, a pametuješ po služb. dužnosti, ko će ti verovati!? Pa ipak, pitajući se gde sam pogrešio, kako to da sam se opet obreo sa turistima, možda ću pridoneti da makar dogodine neko ostane u svojoj kući: ako i samo jednog čoveka kurtališeš godišnjeg odmora, kurtalisao si čitavo čovečanstvo, zar ne?
Pre sedam osam godina dadoh se nagovoriti na jedrenje. Grčka. Kolima do Atine, pa trajektom do Parosa, gde nas čeka jedrilica. Audi 80 počeo je posle žalne Makedonije da se greje te smo motor valjda hladili uključujuć grejanje, u Grčkoj sam davnym davno svirao na svadbi poslodavčevog sina, mlada je bila iz sela na severu i selo je bilo paorsko, s onu stranu turizma, zelenila napretek; dan nakon veselja, nedelja: sedimo u bašti jedine gostione spojenoj prirodno sa seoskim parkom, završava se služba Gospodnja, izlaze crkvene žene, istovetne kao u Vojvodini, zvona, ptice, zrikavci… Kao da je ono popovsko „Mir vsjem“ uslišeno bez ostatka! Niko nije želeo da klet. autobusom krene u otadžbinu, svi smo hteli da uzmemo državljanstvo tog sela kome ne znam ni ime, e, tek na putu ka Atini, shvatio sam da je kolevka civilizacije Mesečeva površ, da nema rastinja ni milosti na putu; motor se pregrevao i pored naše požrtvovanosti, putovanje potrajalo je do ponoći, otkošmarali smo nekoliko sati u hotelu i u četiri ujutro taksijem se odvezli do luke: kad sam pitao oca kako se proveo sa jednim našim gostom koji mu je pripadao formacijski i generacijski, ali koji je općenito važio za nezanimljivog, blago rečeno – otac ga je predusretljivo bio upoznao sa širom našom rodbinom ostavljajući ga u nekim porodicama i po nekoliko sati, dok bi se sam on odšetao do birta – dobio sam ovakav odgovor: „Bio sam u ratu, bio sam u zatvoru – ali ovo…“ Tako sam se osetio u luci: bio sam u logoru, bio sam u vojsci, znam šta je egzodus, ali ovo… Tušta i tma unezverenih, sagibaju se pod težinom prevelikih rančeva, vuku koferčine kojima je priroda podarila točkove i teleskopske da kažem drške, sudaraju se jedni s drugima kao Hojzenbergove čestice, pet ili šest brodova su tu, kao za prihvat izbeglica, na svim licima vidim nemir, brigu i neispavanost, šta ja radim u ovo atensko jutro kad duša moja već pomalo stremi i večnome pristanišču, a opet, ko može reći da se nijednom nije našao u takvoj klopci? Jedrenje ispašće prijatno, ostrva pokazaće se krasnim, kao god i posada, ali zavet koji sam si dao u luci dok je izgledalo da ćemo izgubiti trajekat za Paros, a samo zato što je svuda metež, stolpotvorenie i kaos, rima, još živi u meni: na letovanje ni–kad vi–še, sam svoj gavran az ke bidnam!
Zaista, ima primeraka homo sapiensa koji nisu evoluirali do stadijuma turiste, vaše je ljudsko pravo da ljubazno, obrazloženo, iskreno i odlučno odbijete letovanje:
Našto svoj stan, kuću, vilu, šta već ko ima, ostaviti na milost i nemilost provalnicima kojima je leto špic sezone? Koji lasno ustanove da se vaši prozori ne otvaraju, da iz vaše klime ne kaplje ništa, i eto ih da natenane pretresu vašu muku i da opogane vašu nezaštićenu intimu! Ako vam je u mestu stanovanja ostao i auto, tim gore. Meni su dok sam bio u bolnici ukrali razvodnu kapu: lopov (pripadnik moga staleža! kome treba razvodna kapa za specifično vozilo proizv. 1989. godine!) verovatno je umirio savest mrmljajući sebi u bradu: „Ti si odleteo na more, e pa imaćeš i za novu razvodnu kapu!“, jer palo je to moje bolesništvo baš početkom jula. Čim neko vozilo stoji na parkingu dve nedelje, na raspolaganju je, bilo za kompletnu krađu bilo za čerupanje. Ali, i da ga niko ne dira, nisam li ga na kraju svake večernje šetnje obilazio kao seljak marvu, stogove sena?…
Svaki odlazak u tuđinsko klimatsko područje nepromišljen je i može biti poguban po ionako narušeno zdravlje. Davno sam pročitao Mišoovu pesmu čijeg se početka ovako sećam „Malo selo Kjoto/Nisi mi bilo naklonjeno/Za moju mržnju potreban mi je veliki grad“, nemam ovde tu knjigu (niko nema svoje omiljene knjige kad ode na letovanje, eto još jednog razloga protiv planetarne pomame letovanja: lektirološki!), uglavnom se ispostavlja da je taj grad škodljiv za ne znam više ni koji organ, opasan je za čitavo telo stranca. E, tako je svaki grad udaljen sto kilometara od zavičaja ili mesta trajnog boravka opasan, stoga ne dopustite nikome da vam baje o morskom vazduhu: jedem cele godine sve neslano, a onda dođem na more gde mi so ulazi kroz svaku poru i svaku bronhiju, pa ko joj brani da zapuši i onako zapušene krv. sudove?!
Nastaviće se, naravno, pa tek je počelo!
