Demarkaciona linija: Šta spasava rusku dušu

Znamo, koliko se iz fizičke udaljenosti znati može, šta rade danas ljudi u Kijevu, Harkovu, Lavovu. Znamo, onoliko koliko je to moguće, šta misle i kako se osećaju oni koji su izloženi ovom napadu visoko koncentrovane toksične mržnje i imperijalnog, lažno bratskog prezira, materijalizovanog kroz ubojito oružje.

Mene, međutim, više zanima kako ovih dana i noći izgleda i društveni i unutrašnji život ljudi u Moskvi ili Piteru, a naročito onih ljudi koji imaju javni glas i javnu vidljivost, simbolički društveni kapital, poznatost i ugled. Kako je biti uvaženi pisac ruskog jezika danas, baš danas? Kako je biti profesor neke humanistike, onaj od koga se očekuje kanda više od onog koji svira u diple? Mada ni onaj što svira u diple nije bez odgovornosti. Kako je biti novinar s kičmom u Rusiji danas, baš danas? Kako je moguće i da li je moguće zabavljati i poučavati pučanstvo dok Kijev gori? Može li danas postojati ikakva bolja i viša Rusija, a da nije uz Ukrajinu i sa Ukrajinom?

Ne govorim o onima koji su klijenti i apologeti režima i potrošači i distributeri velikoruskog otrova. Njima pomoći nema, ali od njih niko ništa ni ne očekuje. Govorim o onima drugima, o onima koji jesu današnji nastavljači velike ruske kulture – a to je kultura Tolstoja i Čehova, Rahmanjinova i Bulgakova, a ne pijanih i poludebilnih ruskih general-pukovnika ili kagebeovskih her Flikova (od kojih je onaj jedan zaposeo Kremlj, pa ne izlazi). Kako njima danas uspeva da ustanu iz postelje i pogledaju se u ogledalo?

Kako je, dakle, danas, baš danas, nositi ruski pasoš, pisati na ruskom jeziku, biti neko i nešto u Rusiji i ruskoj civilizaciji, a imati na svojim plećima sve ovo što je na njih natovario opskurni kremaljski hazjajin?

Možda je najbolje odgovor na ovo pitanje potražiti (k)od Elene Kovalskaje, direktorke državnog pozorišta Mejerhold centar u Moskvi. Tačnije, bivše direktorke: čim je počela ruska invazija na Ukrajinu, Kovalskaja je podnela ostavku. I obrazložila je jednom rečenicom, samo jednom, zato što je u njoj, u tih nekoliko reči, sadržano sve važno, a iz nje kao višak izostavljeno sve što bi huljski razvodnilo stvari: „Nemoguće je raditi za ubicu i biti plaćen od njega“.

Ne poznajem Elenu Kovalskaju, nisam upućen u njen rad, ali sam siguran da je ona famozna „ruska duša“, iza koje se vazda kriju kojekakvi mistifikatori i prodavci otrovne magle, spasena ovim i ovakvim činom, a ne otvorenim ili bedno prikrivenim metanisanjima tiraninu i ubici. Time se ruska kultura i ruska duša vraćaju svojem humanističkom izvorištu. Tiranin i ubica i svi njegovi ostaju na drugoj obali.

A nas ovde, ako nismo oboleli od samoizazvane amnezije, čin Kovalskaje može i mora podsetiti na ostavku profesorke Mirjane Miočinović, koja 1991. nije htela da ovdašnjem ubici, za šaku dinara, pruža legitimitet i privid normalnosti dok gore Vukovar i Dubrovnik.

Da li je time zaustavila rat? Nije. Ali je povukla demarkacionu liniju koja se više nije mogla preći. Na toj strani, sa profesorkom, našla se ona Srbija koja je, makar i uz nos većinskom raspoloženju trenutka, nadživela bankrot i samoubistvo vlastite otadžbine, i vlastite duše. To možda nije mnogo, ali tužna istina naše nemoći, tadašnje ovde i sadašnje tamo, je da je sve drugo što je u opticaju još manje od toga.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com