Foto: Marko Rupena
David Albahari je zapravo bio društven čovek, da je hteo, lako bi i u novoj sredini u Kalgariju bio uspostavio nove međuljudske odnose. Nije to hteo, želeo je da se osami, da ostane nasamo sa svojim avetima, sa pokojnim ocem, sa svojom velikom suparnicom - sa Smrću. Družio se sa smrću celog svog života
Pre tačno trideset godina David Albahari i ja smo gotovo tri sata razgovarali o smrti. Krenuli smo vozom iz Beča za Zalcburg gde je bila zakazana promocija njegove knjige „Opis smrti“ u mom prevodu. Jedinstvena je to bila prilika da udvoje tako opširno razgovaramo o jednoj temi, diskusije se obično vode u širem krugu gde nema takve intimnosti. Sličnu upitnost iskazali smo ne samo po pitanju smrti, već i u pogledu na naše očeve.
Davidov otac, lekar, Jevrejin, kao rezervni sanitetski oficir preživeo je rat u Nemačkoj u logorima za zarobljene oficire, takozvanim oflazima, ali za to vreme su nemački nacisti uz sasluženje Nedićeve žandarmerije u domovini ubili njegovu ženu i dvoje dece. Vrativši se kući ponovo se oženio, ovog puta Srpkinjom. Iz tog braka se 1948. iznedrio David.
Moj otac, takođe lekar i rezervni oficir, ubijen je u Topovskim šupama u Beogradu. David je dobro razumeo moje fantaziranje o tome šta bi bilo da je moj tata preživeo rat kao njegov. Slična buncanja mučila su i njega, a odrazila su se na čitavu njegovu jedinstvenu literaturu.
Mnogi su teoretičari književnosti ustanovili da se motiv smrti provlači kroz celi njegov opus. Uveren sam da je mučno razmišljanje o ubijenom polubratu i polusestri jedan od bitnih temelja njegovog pisanja sebe radi, ali, kao što je sam naglašavao, uvek i nadajući se da će svoje viđenje, svoje noćne more, svoje strahove uspeti da podeli sa drugima, prostoji rečeno, da će naći svoje čitaoce. Itekako ih je našao na 21 jeziku.
Lik oca
David je bio veoma vezan za oca, njegova smrt ga je teško pogodila, ono o čemu je toliko teoretski razmišljao je postala jeziva stvarnost. Njegov otac je neprekidno prisutan u svakoj njegovoj knjizi, čak i ako se ne pominje bukvalno.
Mislim da su David Albahari, ali i nešto stariji Danilo Kiš, promenili odnos sinova prema očevima u srpskoj literaturi. Sve dotle su očevi bili junaci, čvrsti, ugledni, ponekad neopravdano strogi muškarci. Kod njih su postali žrtve. Otac jeste uzor, ali bespomoćan pred užasnom silom. U romanu „Danas je sreda“ David se poistovećuje sa ocem, svoju bolest prikazuje kroz očev lik.
Slično pisanje sinova o očevima-žrtvama nalazi se i u nemačkoj literaturi. Zahvaljujući autorima kakvi su Kiš i Albahari srpska književnost je prosto svojim kvalitetom, bez ikakvog državnog lobiranja, postala svetska.
Druženje sa smrću
Kad mi je David saopštio da je odlučio da se odseli u Kalgari na severu Kanade pitao sam ga zašto i rekao: „Mogao bi da ideš u Izrael, perfektno govoriš hebrejski, tamo bi te dočekali kao velikog pisca, a u Kanadi ćeš se utopiti u sivilo. Osim toga biraš 40 stepeni minusa i mraz, umesto 40 stepeni vrućine ublažene vetrovima sa mora.“
Jednostavno je odgovorio da ne želi da njegov sin, kad bude malo stariji, bude prinuđen da služi vojsku, bilo u Jugoslaviji bilo u Izraelu. Ako ikada bude želeo da se bori sa oružjem u ruci neka kao zreo čovek odluči gde i protiv koga.
David je negde duhovito rekao da je jedan od razloga da se povuče u Kalgari zato što tamo nije imao nikakve mogućnosti da se zabavi, osim sa belim medvedima. To, naravno, nije tačno. Kalgari je veliki grad sa pozorištima, muzejima, raznim udruženjima, kafanama, restoranima, razvijenim društvenim životom. A David je zapravo bio društven čovek, da je heo, lako bi u novoj sredini uspostavio nove međuljudske odnose. Nije to hteo, želeo je da se osami, da ostane nasamo sa svojim avetima, sa pokojnim ocem, sa svojom velikom suparnicom – sa Smrću. Družio se sa smrću celog svog života.
Jevrejski pisac
Ja sam ga zavitlavao da on zapravo i nije Jevrejin jer mu je majka Srpkinja, a po jevrejskom učenju poreklo dece se gleda po majci, a ne po ocu. David Albahari je svojom odlukom odabrao i usvojio jevrejski identitet. Bio je „jevrejskiji“ pisac od drugih Jevreja književnika iz našeg regiona Vinavera, Daviča, Samokovlije, pa i Kiša. Sudrug u tome mu je kod nas Filip David.
Imao je beskonačno mnogo toga da nam kaže. Nestrpljenje da to učini iskazuje se u onim beskrajnim pasusima bez daha, bez dijaloga, tom njegovom nervoznom, brzom, nestrpljivom kucanju na pisaćoj mašini koje njegovim čitaocima otežava da ga razumeju. Njihov problem, biće da je mislio.
Teme, radnja, pejsaž, gotovo sve bi se menjalo iz knjige u knjigu, ali svejedno je njegovo delo jedna jedina knjiga sa motivom smrti, sa ocem formalno prisutnim ili koji samo lebdi u atmosferi.
Sad se David Albahari i definitivno sreo sa svojom večitom partnerkom u dijalogu, sa nepobedivom Smrću. Bez njegove borbe s njom ne samo srpska, nego i svetska književnost bi bila siromašnija.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Mladi potporučnici u subotu promovisani u kasarni na Banjici tek će videti šta ih čeka u vojsci moralno razorenoj, kada shvate da u karijeri možeš da napreduješ samo na osnovu poltronstva
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
„Pravda spava, vi nećete!“, poziv je studenata i zborova za protest na Autokomandi, a Temerin bi da posle 20 godina dobije pijaću vodu
Studenti u blokadi i zborovi pojedinih beogradskih opština pozvali su građane da se večeras od 20 časova priključe blokadi Autokomande
Ako tužilaštvo zatraži pritvor od 30 dana, a sudija ga odredi - sistem vlasti je uzdrman. Ako budu pušteni nakon 48 sati, biće to još jedan pucanj u prazno, izjavio je Savo Manojlović
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
"Sada u Srbiji ne mogu da odluče koju varijantu istorijske istine o Drugom svetskom ratu da proglase za stvarnu. To je apsurdno, jer stvarnost rata ne može da se promeni, komunisti su taj rat dobili. Ceo svet to vidi, nije u pitanju nikakav diktat sa strane. Jednostavno – da nije bilo uloge ruske strane u tom ratu, on bi bio nešto sasvim drugo. Poricati to da bi se napravila neka nova verzija istorije, da bi se neki ljudi, koji su tada bili na drugoj strani, amnestirali od krivice, to je strašno. U tom stalnom povratku u prošlost mi zapravo vršimo jedno veštačko usporavanje istorije"
"Nisam siguran da li levica i desnica uopšte mogu da postoje u samoj literaturi. Pisac treba da bude izvan i iznad toga. Svako delo, ne mora biti veliko, ali dobro delo, mora da izražava sumnju prema svemu. Ako pišete s pozicija levice ili desnice, vi onda nemate sumnju, a ako ne sumnjate, čemu onda pisanje? Onda je to pamflet, letak. Kao što su mnoga dela napisana u socijalističkim režimima, upravo to, čisti pamfleti. I na Zapadu ima mnogo takvih pamfleta. To nije književnost. Mene kao pisca to nikada nije zanimalo... Ali, hteo to pisac ili ne, u delu moraju da, iz neke daljine, u pozadini, dopiru buka i bes nekog ratnog sukoba i nekog ljudskog nerazumevanja"
"Opsednut sam time šta u relaciji između dve osobe proizvodi određeni odnos ili ga ne proizvodi. Zanima me trenutak kada se između njih nešto uspostavlja ili ruši. To je za mene priča. Taj trenutak. Mogu, na primer, da napišem priču u kojoj će se oni pogledati i samo taj trenutak pogleda je to. Mnogi će reći da to nije ništa, oni koji misle da književnost treba da ima drugu vrstu poruke. Za mene je poruka taj jedan trenutak i ništa me van toga ne zanima"
