Jedan deo Kosova oplakuje ubijenog albanskog policajca, onaj drugi, manji, severni, „nove Obiliće“ ubijene prilikom napada na „takozvanu“ kosovku policiju. Albanci govore o „srpskim teroristima“, Srbi o „Kuritijevim policajcima“ koji nisu ni imali šta da traže tamo gde su napadnuti, pa su dobili, šta su zaslužili.
Država Srbija je neutralno sredu, 27. septembar, proglasila Danom žalosti zbog „tragičnih događaja na Kosovu“, ali je jasno da se ne pale sveće i ne zvone crkvena zvona za ubijenog albanskog policajca.
U tome ko za kime žali nakon jednog te istog krvoprolića prepoznaju se maligne, brižljivo negovane podele, naslućuju budući okršaji. Ne može, a da se nakon omanje bitke u selu Banjska ne pomisli na početke „Oslobodilače vojske Kosova“ kada su neki uglavnom mladi Albanci izlaz iz srpske represije videli u ubijanju srpskih policajaca i, privremeno, bili dospeli na listu terorističkih organizacija SAD.
Ako se sabere žalovanje sa obe strane i podeli sa brojem huškačkih političkih poruka, dobije se rezultat da su zapravo svi koji su stradali u okršaju u Banjskoj žrtve. Na svaki način zaista i jesu – žrtve politike konfrontacije, one koja se vodi i u Prištini i u Beogradu i one jalove u Briselu i Vašingtonu.
Poruka koja Srbima širom srpskog sveta preko televizija sa nacionalnom frekvencijom i režimskih tabloida godinama unazad stiže sa vrha naprednjačkih vrhova glasi: Kosovo je Srbija, južna srpska pokrajina je privremeno okupirana, cilj „terorističkog ološa“ Aljbina Kurtija je da sa Kosova i Metohije, sa njihovih vekovnih ognjišta, protera srpski živalj, Srbija ne priznaje ni vladu Kosova, ni kosovsku policiju, ni kosovske specijalne jedinice. Zvanični i za unutrašnju upotrebu sveprisutni narativ u Srbiji je da se otcepljeno Kosovo i sve kosovske institucije podređene „privremnim organima u Prištini“ nazivaju „takozvanim“.
Ako je za predsednika Republike i Vladu Srbije i kosovska policija na okupiranoj teritoriji „takozvana“, šta je onda onaj ko ubije takozvanog policajca? Takozvani ubica? Ili heroj?
Heroj, jer onaj ko se odupre „Kurtijevoj policiji“ koja maltretira i zastrašuje Srbe, pravi policijske stanice u sredinama sa većinski srpskim stanovništvom, koja se sprema da Kosovo očisti od etničkih Srba, što predsednik Srbije voli da ponavlja, za mnoge Srbe ne može biti ništa drugo do junak čiji primer valja slediti.
Ne zna se još uvek koji je cilj imao pred očima onaj ko je amaterski organizovao napad na kosovsku policiju, ali se da naslutiti da su Srbi koji su ga sledili bili nošeni patriotskim osećanjima, vatrenim porukama iz Beograda, da su verovali da ubijanje kosovoskih policajaca koji žele njihove porodice da proteraju sa Kosova nije ništa loše, već, naprotiv, samoodbrana, čin samopožrtvovanja za ugroženi srpski narod. Potvrdu za to dobijaju i u Danu žalosti u Srbiji, potvrdu da žrtva nekih od njih neće biti zaboravljena.
Da li će ova atmosfera inspirisati još neke Srbe da uzmu puške u svoje ruke? Da li će Kurti iskoristiti zgodnu situaciju da svoje specijalce u još većem broju rasporedi u sredinama sa većinski srpskim stanovništvom? Sudeći po načinu oplakivanja mrtvih i sa jedne i se druge strane, sva je prilika da je ovo početak nove vrste konfrontacije.
Veliki problem za Srbiju i Srbe koji žive na Kosovu je što i SAD i EU u napadu na kosovske policajce ne vide nikakav herojski podvig, niti čin samoodbrane, već samo teroristički akt čije vinovnike i organizatore treba kazniti, što „ne razumeju“ kada neko kaže da je Aljbin Kurti u najmanju ruku sukrivac za ovo krvoproliće zbog politike kakvu vodi.
Na početku ratova u Jugoslaviji su članovi SPS-a Slobodana Miloševića govorili da ovi sa zapada ništa ne razumeju, da je „istina na strani Srba“ i da će „pravda pobediti“. Srba jedva još da ima u Hrvatskoj, a na Kosovu preostali Srbi žive u getu sa onu stranu granice koja se naziva „administrativnom linijom “ sa „takozvanim“ Kosovom. Bolje zvuči od onoga što u stvarnom životu predstavlja.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
