Gle, već dvadeset do šest! Uspavao sam se, prvi put otkako mi je narod Srbije ukazao zasluženu čast da budem i ostanem na njegovom čelu, blagi Bože, nisam čuo budilnik, ili ga nisam ljudski navio, ah, noćas sam legao skoro u ponoć, neće se ponoviti, ovo se desilo prvi put za izračunaću tačno koliko jutara od polaganja zakletve, i niko ne zna, ali ja znam, a tamo gde caruju istina i iskrenost nisu potrebni nikakvi očevici ni dokazni materijal; neću zakasniti na dužnost, ali neću stići ni onoliko ranije koliko to prilike zahtevaju i koliko sam se sam sebi zarekao! Ostaću dabome duže, ali ne onoliko minuta koliko budem prema mojim ličnim merilima zakasnio, ostaću najmanje dvaput toliko, kazniću sebe zbog ove malo je reći slabosti, uh, kako mrzim sve što je nesavršeno, kao da sam postio, postio, a onda jednog jutra pojeo šaku čvaraka, možeš do kraja posta opet da budeš besprekoran, džaba ti sve, onaj prestup, ona mrlja te prati, možeš i da se ne pričestiš, možeš da samoinicijativno produžiš post ne za jedan dan, nego za dva dana, džaba!
Kako su smešni novinari, „aaa, nema vas na bdeniju“, kakvo umalo ne rekoh crno bdenije, ja da bih ustao prvi u našoj časovnoj zoni i da bih radio još sedam sati nakon obdanice moram biti u postelji čim odgledam vesti o sebi, niste, kaže, sačekali Roždestvo Hristovo sa srpskim narodom u nekom od hramova, naravno da nisam, probudio sam se u ponoć, pomislio na bolne promene kojima moram da podvrgnem moj rođeni narod za njegovo rođeno dobro, to ćeš uraditi utoliko pre i utoliko bolje ako nastaviš da spravaš i ako budeš položajnik u zgradi Vlade, ah, kako sam se srodio sa tim zdanjem, čak mi i ovaj vidik stravični ne smeta, ko od mojih kolega vladara gleda svakog bogovetnog dana ruševine zaostale od bombardovanja, koliko se baštovana i diplomiranih inženjera hortikulture polomilo da francuskim i austrijskim monarsima obezbede prijatan pogled, ja gledam dva kostura, i opet se radujem svaki put kad ugledam Nemanjinu, volim i železničku stanicu, i samu železnicu, grehota je što mi moja misija ne dozvoljava da putujem vozom kao nekad, koliko vode treba da proteče pored Beograda na vodi pa postanem opet anoniman, uf, ovaj moj um ne zna šta bi pre, i dok se brijem on prebira po svojoj periferiji: šta je sada prvi put bolje nego što je bilo pre toliko i toliko godina, a?! I odmah mi daje dve verzije: podatke koji će pokazati koliko je decenija Srbija u nečemu oskudevala, ili koliko je dugo nešto morala da trpi, a ja sam prvi taj grafikon opet okrenuo naviše, i sad prvi put posle sedamdeset osam godina liči na zmiju koja se spuštala, spuštala sa žbuna, dotakla zemlju i podigla glavu. Ili mi nudi drugi kontrast: za samo tri godine mog radnog staža broj jednodnevnih pilića izleženih u našim kombinatima i u domaćoj radinosti usedmostručen je!
Mislim, neskromno – pa šta ako sam neskroman, skromne su samo hulje, Gete beše, treba to da proverim – mislim da sam prvi od Berlinskog kongresa do danas koji svakodnevno govori podanicima šta je u njihovoj istoriji i u njihovoj svakodnevici prvi put bolje, i koliko je godina i gorkih decenija trebalo da prođe dok to nisam uspeo da unapredim. Ako ima tu nekog samohvalisanja, i u tome sam prvi! Šalim se, naravno, samo istinski velikani mogu da govore o sebi sa blagim podsmehom.
Moram priznati da i moji saradnici uče, nisam to izričito zahtevao, ali sami sada pronalaze oblasti i podatke i svaki dan me nečim obraduju: „Šefe, prvi put od 1927. godine u srpskoj štampi smo izbrojali više kritički obojenih nego ulizivačkih tekstova, što govori da se u demokratizaciji odmaklo možda i više nego što bi trebalo…“ Ili: „Nikada u istoriji domaćeg pravosuđa nije bilo ovoliko nerešenih predmeta, što govori o ogromnom poverenju stanovništva u sudove, koji se sa svoje strane pomno udubljuju u svaki slučaj: u vreme prethodne, lopovske i korumpirane vlasti mnogi nisu imali volju ni da se parniče…“
Dira me njihova revnost, ali moraju svi ti njihovi rekordi ipak da prođu moje kritičko rešeto, pa, opet, imam za svako obraćanje javnosti barem dve ili tri stvari za moju stalnu rubriku „Prvi put nakon toliko i toliko godina“, uh, šest i osam minuta, prijatno je kad ti s poštovanjem otvaraju i drže vrata dok prvi dolaziš na dužnost, ali bi mi draža bila kartica koju moram da otkucam kad ulazim i kad izlazim, pa da sve moje kartice „Službeni glasnik“ objavi kao knjigu, kao udžbenik i za decu i za zaposlene, mnogi me mrze, šta mnogi, svi me mrze što ovoliko radim, ali im ja neću uzvratiti mržnjom, nego udvostručenim radom, makar kao montipajtonovci morao da ustajem u deset uveče, da, trebalo bi da kažem nešto pohvalno i o Tomiju, mada ne vidim šta bi to bilo, neispavan sam, jesam li uopšte rekao „nadam se da ću imati podršku sviju ministara: rad sam predložiti predsedniku Republike da raspiše izbore“, ili sam samo planirao da to kažem?! S druge strane, ko bi ga se i drugi setio – šef države, a vajka se da nije dobio zimske gume, pa jesi li čuo nekad Tita da kaže: „Majku im božiju imperijaljističku, neće da montiraju zimske gume na moj bljindirani kadilak, i ne mogu da trebujem municiju za krupnu divljač nego idem, boga ti, na medveda sa sačmom kao za divlje patke.“
