Proteklog vikenda, posle gotovo sedam meseci, uspeo sam da obiđem roditelje u Banjaluci. Putovanje do njih podrazumeva prelaženje iz Srbije u Hrvatsku, u tranzitu, zatim u Bosnu, tačnije Republiku Srpsku i povratak obrnutim smerom. Za one koji putuju na ovoj ruti, dilemu zbog čekanja predstavlja izbor graničnog prelaza između Hrvatske i Bosne, pa sam „overio“ varijante preko Gradiške i Bosanskog/Slavonskog Broda.
U nedelju je na Evropskom prvenstvu u fudbalu Hrvatska igrala protiv Engleske, pa sam čekanje na ulazu i izlazu iz Hrvatske prekraćivao slušajući prenos na HRT2, dakle, na državnom radiju. Pošto Srbija ne učestvuje na ovom takmičenju, navijači prema različitim kriterijuma biraju svoje favorite. Makedonci su verovatno prvi izbor, slede fanovi Premijer lige, pa zatim ljubitelji Italije, Francuske, Portugala, Španije ili Nemačke. U obzir dolazi i tim Austrije, jer u njemu igraju tri Srbina. Za nekog neupućenog, logično pitanje bi bilo zašto na tom spisku nema reprezentacije Hrvatske. Recimo, kad je bilo takmičenje za pesmu Evrovizije, ovde su se ložili na takmičarku iz komšiluka. Međutim, nekoliko sati programa Hrvatskog radija bilo je dovoljno da mi obesmisli ideju da se ložiš na komšije.
Specijalni program počeo je sat ranije spletom domoljubnih budnica, kao da su Srbi ponovo napali Dubrovnik i Vukovar. Potpuni déjà vu iz 1991. Na javnom servisu Tompson, Geni od kamena, pa Jura Stublić iz bljutave domoljubne „Bili cvitak“ faze i još gomila horski otpevanih refrena o ponosu, broju i nepobedivosti Hrvata. Moj favorit je budnica sa refrenom „osam slova H R V A T S K A“, očigledno namenjena deci predškolskog uzrasta ili odraslima koji vežbaju da sriču slova i broje do deset. Da se razumemo, navijačka ikonografija je manje-više identična u regionu, ali je njena medijska promocija na javnom servisu u Hrvatskoj endemska. Takođe, možda bih i shvatio ratnički nagon da su igrali protiv Srbije, ali zabole Engleze za identitet Hrvatske koji se zasniva na domovinskom ratu. Ta euforija počinje izrazima „zabiti gol“ i motivom žrtvovanja za svoj narod koje se očekuje od igrača.
Onda je počela tekma i pusti snovi su počeli da se ruše. Od napaljenih voditelja, već posle 20 minuta, moglo se čuti kako je super da se taktički izgubi od Engleza, da bi se u drugom kolu izbegao Portugal. Majke ti!
Bizarno je da tokom prenosa čekam na prelazu kod Slavonskog Broda gde postoje dve kolone: ALL PASSAPORTS i EU. Pogađate u kojoj sam se našao sa tablicama BG i pasošem Srbije, i pogađate koja je ubedljivo sporija. Pomislio sam da je procedura duža, ali jok, nema pregleda medicinske dokumentacije, većina nas je u tranzitu do Srbije, samo policija radi drugom brzinom. Prvom balkanskom.
Izgleda da su u fudbalu nacionalne socijalne distance najveće. Recimo, naš fudbaler Arnautović sukobio se verbalno sa Albancem koji igra za Makedoniju, ili prosto rečeno opsov’o mu mater, ali je posle „zabio“ gol Makedoncima. Da bizarnost bude veća, igrač odluke Arnautović, koji je „presudio“ Albancima, u prezimenu ima „arnaut“, što je arhaični izraz upravo za Albance. Kako bi onda objasnili neukom posmatraču da Srbin, koji u prezimenu ima reč za Albanca, inače igra za Austriju i zakačio se sa Albancem koji igra za Makedoniju?
Kada sam stigao u Beograd, dočekao me nastavak sportskog dana jer je Nole igrao finale u Parizu. Ovde je takođe vladala velika euforija, ali je u percepciji nadmetanja bilo nekoliko razlika. Protivnik Cicipas je pravoslavac, a što je mnogo značajnije, Nole je normalan tip koji nikada nije uvredio svoje protivnike. Njegovo „srbovanje“ svodi se na poruku ispisanu na kameri: „Idemo bre!“ Sport je individualan, a naš javni servis nije pokušavao da rajca gledaoce asocijacijama na ratovanje. Na kraju smo čuli obraćanje publici koja ga nije baš podržavala, poruku Grcima, protivniku, a nije zaboravio ni da daruje reket dečaku iz publike koji ga je glasno savetovao i bodrio. Dakle, ma kakva očekivanja nacija imala od sportiste, on mora sačuvati dostojanstvo čak i kada ga mediji guraju u svađu sa protivnicima.
Koliko je ovo teško, pokazuje primer japanske teniserke Naomi Osake, koja je napustila turnir jer nije želela da prisustvuje konferencijama za štampu. Vrhunski sport je nemilosrdna mašina koja uništava sportiste fizički, ali i psihički, taj pritisak ste mogli videti bezbroj puta, kao i reakcije na njega. Nadal je razvio tikove i krvave žuljeve, dok je, eto, Osaka (inače svetski broj dva) radije odustala od takmičenja. Zamislite samo kada sportistima dodatno natovarite nacionalne frustracije, komplekse i istoriju na vrat. Na kraju se uvek nađu mudraci koji žele da prisvoje uspehe i pobede, i pripišu ih kolektivnom entitetu.
Zato je veoma važno razumeti da kada Nole pobedi, dobije priznanje za svoj rad i uspeh. Posledica njegove pobede je zastava Srbije na jarbolu i intoniranje himne Srbije. Uspeh je Noletov, a ponos je Srbije i svih nas. Nemamo pravo da svojatamo njegov uspeh, ali imamo svako pravo da budemo ponosni. Bre!
