Onaj ko nije na novosadskoj TV Apolo, otvorenih usta i sa pesničkim Čuđenjem U Svetu, (od)gledao tročasovni – a kao da je trodnevni! – prenos kongresolikog mitinga radikala ojačanih Lumenima i Volumenima tipa Koste Čavoškog i Brane Crnčevića (jerbo, recimo, živi negde izvan dosega signala ove televizije), taj ne zna šta je propustio – blago njemu! E sad, drugo je pitanje hoće li tu svoju privilegiju – to, naime, da nije direktno, intravenozno ukopčan na Misaoni Tok uvek sveže labelisanog Aleksandra Franz Ferdinand Vučića ili produhovljene Gordane Igi Pop Lazić – umeti dovoljno da ceni. Ako je suditi po dosadašnjem iskustvu – mrka kapa.
Pa dobro, nije ni to bez neke pravde. Kažu da svaki narod, bar u kakvoj-takvoj demokratiji, ima baš onakvu vlast kakvu zaslužuje, a ako se to odnosi na vlast onda kanda vredi i za „oficijelne“ medije, podložne toj istoj vlasti. Principijelno, nema razloga da se ova Dežurna Mudrost ne odnosi i na birački narod novosadski, bez obzira na sva ona u osnovi samoopravdavajuća i malograđanska post festum vajkanja kako su za deprimantnu i kompromitantnu (re)radikalizaciju grada krive te „ostrašćene izbeglice“, te futozi, te veternici, te jedan na drugog konkurentski uskopišćeni Bora Od Soluna i Bane Bez Stranke, te eksplozije na Suncu, podzemne vode, podvodna zemlja i svakakva druga čudesa i paranormalne pojave… Ne, dragi moji, nego je kriv, krivlji i najkrivlji sav onaj malovaroški malograđanluk koji se dao lobotomično zavesti tobož umilnim cvrkutanjem „naše Maje, gradskog deteta“, i onaj još grđi Megaprincipijelni Snoberaj koji je one nedelje dramoserno sedeo kod kuće i jahao fotelju bivajući, kao, Iznad Situacije. Evo mu sada povampirenih „radikalskih talasa“ pa neka ih gleda iz te svoje turboprincipijelne fotelje!
Famozna „kosmička“ TV Apolo je, dakle, pod upravom novog Mudrog Rukovodstva (direktor u otkomandi iz redova najmračnijeg desničarskog polusveta i „glodur“ odbegao iz BK ergele, lik odranije poznat po savršenom odsustvu stalnijih svojstava) napravio navodno „komercijalnu transakciju“ u vidu beskrajno dugačkog „plaćenog oglasa“ direkno prenošenog iz Sava centra, a sve pod devizom – ispisanom nevidljivim mastilom… – „ne mogu čak ni radikali i njihovi drugari toliko dugo da toroču koliko dugo smo mi u stanju da ih prenosimo do ustreptalih srdaca svih časnih rodoljuba“. I do jutra, ako treba! Srećom, nije trebalo. Enivej, oko toga je posle puklo nešto nalik na bruku nacionalnih razmera, te se sada svi kao nešto zgražavaju i iščuđavaju – od lokalne opozicije i novinarskog esnafa, pa do sarkastičnih prestoničkih kibicera. A nikakvom čuđenju nema mesta.
Pre nekog vremena sam tekst o (tada tek započetom) zakuvavanju na TV „Apolo“ – koju su, voljom gradske Okupacione Uprave, preuzeli Radikali Srpski, sa sebi svojstvenom suptilnošću – završio pitanjem/vapajem „Apolo, ovde Zemlja, javi se! Ima li unutra još inteligentnog života“? Odgovor sam, naravno, i tada znao, a sada je valjda već ionako „svima“ jasan: ima, ali se vredno radi na njegovom istrebljenju. Valjda zato da ne kvari prosek „patriotskim snagama“. Tako su, što otpušteni, što zgađeno otišli, novinari i urednici Vlastimira Stanković, Tanja Venčelovski, Dimitrije Vidanović… spisku nije kraj, daleko bilo. Valjda su slabi u realizovanju tročasovnih prenosa, šta li?!
No, bilo bi zanimljivo pažljivije osmotriti malo taj već, „u kontekstu epohe“, para- ili kontrakulturni fenomen, to da Anno Domini 2005, na evropskom tlu, neko prenosi u jedan-kroz-jedan (iliti real time) formatu, jednu celovečernju socrealističku feštu garniranu operetskim pevanjem i pucanjem, obaška i mucanjem nadripatriotskih prsobusanja. Samo sam čekao kad će odnekud da iskoči Drug Tito, pa da mu mladi Azem Vlasi uruči štafetu! Dakle, bila „plaćeni oglas“ ili ne, cela je ova rabota sa beskrajnim TV-prenosom jedne politspiritističke seanse beznadežno anahrona i glede „sadržaja“ i još više glede „forme“, i po defaultu predstavlja pravo psihomaltretiranje pučanstva koje, doduše, jeste da je krivo za to što mu se dešava – ama nije valjda baš toliko! Ali, to diletantsko i groteskno medijsko onanisanje-o-opštem-trošku po(t)kazuje i nešto važnije, i daleko šire od lokalnog parapolitičkog folklora: to dokazuje kako su famozna Braća i Sestre Radikali, baš kao i njihovi „socijalistički“ drugovi (i sva ona okolna ekipa koja je na svojim nejakim plećima iznela Srpske Devedesete a sada se vraća na scenu lepa, preplanula, debela i vesela) svoj „modernizujućoj“ šminki uprkos, postojani zatočnici jednog Jučerašnjeg Sveta, kako ne da Berlinski zid nije pao u njihovim glavama, nego je i tavariš Brežnjev još u najboljoj formi. Elem, to nije tek stvar „političkih ubeđenja“, nego, hajmo reći, kulturološkog vrednosnog sistema: štaviše, „politički stav“ je njegova puka, a neizbežna posledica. Možete zamisliti i „demokratsku vlast“ kako na razne načine manipuliše medijima, ali je ne možete zamisliti kako se na njima kongresira povazdan, pa ko živ, ko mrtav; i to je valjda ona jedina prava kulturološka, pa tek onda nužno i politička razdelnica u današnjoj Srbiji: ona deli zemlju na one koji jesu i one koji nisu apsolvirali smenu „svetskih poredaka“, epoha, globalnih paradigmi, milenijuma uostalom. Sve drugo je samo pena dana, sa Apolom ili bez njega.
