Komentar
Bauk lešinarenja kruži Balkanom
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Možemo, dakle, govoriti o svojevrsnom modelu ponašanja koji otkriva sistem vrednosti naše političke elite. Prvo se angažujete u stranci, pa se penjete u hijerarhiji funkcija i položaja, kupujete nekretnine, besne automobile, diplome, onda slede umetnička dela i na kraju – crkva za večiti mandat. Amin
Pred početak ratova u bivšoj Jugoslaviji među šovinistima na svim stranama odomaćio se izraz „Čeda“ za četnike i „Ujko“ za ustaše. Balkanska realnost se još jednom komično poigrala imenima kada je u Srbiji ovih dana spektakularno uhapšen hrvatski špijun simboličnog imena Čeda Čolović. Ovaj penzioner, rodom iz Krajine, sa ratnim stažom i ranjavanjem u ratu dostavljao je informacije o svojim zemljacima koje je posle Hrvatska hapsila. Medijima se raspalila mašta o mreži špijuna i stranim službama koje rovare po Srbiji, ali je afera završena brzo nagodbom optuženog sa tužilaštvom. Čeda će otkriti svoje kontakte i aktivnosti, a kazna će mu biti smanjena na tri godine robije. Očigledno, ovaj penzioner nije imao pristup značajnim informacijama i delovao je kao sitni potkazivač, verovatno ucenjen svojim vlastitim statusom u Hrvatskoj.
Ovaj slučaj je kroz medije proleteo kao šumski požar, bez mnogo zvaničnih i verodostojnih podataka. „Dobro obavešteni izvori“ već su dali određene bezbednosne preporuke građanima. Kako kažu, većina hrvatskih špijuna je na sreću penzionisana, a centar njihovog okupljanja su, gle čuda, kafane koje drže Krajišnici! Pa to mu onda dođe kao Radovan Karadžić ili dr Dabić koji sa bradom maskiran guslaše baš u zavičajnoj kafani „Luda kuća“. Da li će odlazak po „kil pečenog“ kod zemljaka biti okarakterisan kao „razmena informacija“.
Pogotovo što je prvo i glavno pitanje uvek: „jes bio skoro Dolje?“ Da pojasnim – „Pečeno“ je uvek i samo jagnjeće, a „Dolje“ je toponimska oznaka za Krajinu i Dalmaciju. Ogradio bih se i od Čedinog hobija da rešava sudoku, jer vrag će ga znati, da nije neka tajna šifra u pitanju. Batali enigmatiku.
Naravno, dobro je da kontraobaveštajna služba radi svoj posao, ali je jedan čini mi se važan detalj ponovo promakao javnosti.
Sva prepucavanja sa Hrvatskom na diplomatskom nivou, sve špijunske afere zaboravljaju na život običnih ljudi. Već godinama je za sve krajišnike odlazak u Hrvatsku radi regulisanja osnovnih građanskih prava rizičan, jer ne postoji konačan spisak optuženih za ratne zločine. Teoretski, svaki mobilisani muškarac može u Hrvatskoj biti optužen za ratne zločine, samo zato što je bio pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine. Posle je na njima da dokažu svoju nevinost. Ovakvi postupci Hrvatske često za cilj imaju odvraćanje ljudi od pomisli da bi mogli da se vrate u Krajinu ili ostvare prava na dokumente, obnovu srušenih ili zapaljenih kuća ili prodaju nekretnina. Čedina špijunska epizoda verovatno nije značajno ugrozila bezbednost Srbije, ali je najviše odmogla njegovim zemljacima koji toliko godina posle „Oluje“ ili „Bljeska“ sanjaju da se jednog dana vrate u rodni kraj, jer je i nakon svih poniženja i nesreće nezvanična himna krajiških Srba i dalje tužna ojkača „Nema raja bez rodnoga kraja“.
Pošto smo pohvalili rad BIA, red je da pomenemo i mogućeg kandidata za njenog direktora. Mediji sve češće na toj funkciji vide bivšeg ministra odbrane Bratislava Gašića – Batu Santosa, kako ga zovu u Kruševcu. On se u žiži javnosti ovih dana našao ne kao bezbednjak, već kao ktitor novoizgrađene crkve Sv. Jovana Krstitelja na Bagdali. Naši političari su već uveli praksu da uspešnu političku karijeru krunišu i kandidaturom za večiti život. Crkve-zadužbine (narod bi zlobno rekao pokajnice) već su gradili Velja Ilić, Dragan Marković Palma pa i predsednik Nikolić. Međutim, braća Gašić otišla su korak dalje, jer su na jednoj od fresaka u novoizgrađenoj crkvi živopisani u svom vlastitom liku – takoreći portretisani. Zanimljivo je da SPC nema ništa protiv ovakve prakse, pozivajući se na tradiciju Nemanjića, čije vladavine često nisu bile svetačke, ali su gradili manastire koji ostadoše narodu do dana današnjeg.
Gospodin Gašić već ima umetničku predistoriju kao model, jer je onomad osvanuo na džinovskom portretu (ulje na platnu, za vikendicu), gde je ukomponovan sa crkvom Lazaricom. Podmladak SNS-a ga je već ovekovečio na zlatniku kojim je odlikovan kao „Vitez od Čarapanije Prvog reda“. Ovo laskavo priznanje i lik na dukatu dobio je za „uloženi trud i šarm u napredovanju SNS-a“!? Možemo, dakle, govoriti o svojevrsnom modelu ponašanja koji otkriva sistem vrednosti naše političke elite. Prvo se angažujete u stranci, pa se penjete u hijerarhiji funkcija i položaja, kupujete nekretnine, besne automobile, diplome, onda slede umetnička dela i na kraju – crkva za večiti mandat. Amin.
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Zašto toliko ljudi ima potrebu da „opomene“ da nije Noć veštica nego Sveti Luka? Misle li ljudi da su onda bolji pravoslavci?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve