Bus, minus i plus

Lično verujem da svaka ljudska aktivnost treba da ostavi elektronsku belešku o sebi. Te informacije onda se slažu u baze podataka odakle ih možete uzeti već po nekom kriterijumu. Koliko malina se proizvodi po au ukoliko zemljoradnik sadi deset, dvadeset ili pedeset ari i pod kojim uslovima se postižu najbolji rezultati? Koliko studenata treba upisati ove godine na geografiju pa da se izbegne problem nedostatka takvog kadra za dvadeset godina? Ili koliko hleba treba slati u samoposlugu u avgustu mesecu ako znamo da je 22 odsto građana koji žive u okolini na odmoru, a koliko ribe treba da bude spremno u decembru ako 700 okolnih porodica slavi Svetog Nikolu?

Bez statistike nema planiranja, a statistike nema ako se ne puni ulaznim podacima. Takođe, ona je sasvim besmislena ako nije u funkciji poboljšanja našeg života i to vidljivog. Podaci su takvi kakvi su, samo je pitanje umemo li da ih tumačimo tako da nam bude bolje, odnosno, imamo li odgovarajući softver koji nas upozorava da nešto ne ide u dobrom pravcu ili da neku šansu treba da iskoristimo.

Tako ja vidim i sistem Bus plus. Kao sledeći korak u korišćenju tehnologije kod gradskog prevoza. Podjednako revolucionaran kao nekada karta „pantljičara“. A to je bilo čudo analognog doba, kupiš kartu za više vožnji i ne moraš svaki čas na trafiku, što je naročito dobro kada čovek žuri. Dakle, vidna korist.

Problem sa Bus plusom, iz mog skromnog ugla, jeste to što taj sistem građanima ne pokazuje vidnu korist od svog postojanja. Naprotiv, on im otežava život, usporava saobraćaj i predstavlja primer naopake primene tehnologije.

Nije problem u tome što putnici treba ili ne treba da se validiraju kada uđu u vozilo. Problem je što oni ne razumeju šta će za njih biti bolje. Busplusovci su se dosetili magičnog rešenja, da ih zaplaše. Ukinućemo, zabranićemo, kažnjavaćemo, što je idiotska reklama za novu tehnologiju. Prve mašine za veš promovisane su tako što je domaćicama predočavano šta sve (žene, takvo je bilo vreme) mogu da rade jer više ne moraju da peru na ruke. Mada, budite ubeđeni, bilo je onih koje su mislile da mašina ne može nikada da opere kao što to može ona. Danas takvih nema, osim kada su u pitanju specijalni komadi odeće, a i to se pre daje na hemijsko čišćenje.

Uvođenje Bus plusa uporedio bih sa uvođenjem ličnih karti. Mogu da zamislim kakvi su protesti u to vreme bili. Da parče papira bolje govori ko sam ja od mene samog? Idiotizam! Ali kada zahvaljujući tom papiru posao završite za minut, umesto da dovodite dva svedoka da vas identifikuju, najednom postajete zaljubljenik u progres. I pitanje stalnog nošenja (i validiranja na ulazu u neku instituciju) ličnog dokumenta postaje apsurdno.

Pitanje na koje nemamo dobar odgovor je šta nam je Bus plus popravio u životu i dok to ne bude belodano taj će sistem biti pogrešan i sve sumnje u razloge njegovog uvođenja biće opravdane. Ne bih da delim savete, ali na korist od takvog sistema lako se može ukazati kada za to ima volje.

Što se validiranja tiče, to će za koju godinu biti ukinuto, baš kao i pejdžeri. Sledeća generacija uređaja očitavaće vam kartu u džepu, slično onim uređajima na izlazu iz prodavnice koji pište kada iznosite nešto što nije spremno za iznošenje. Već strahujem od načina na koji će to biti uvedeno u Srbiji.