U normalnim okolnostima utakmicu između Brazila i Švajcarske verovatno ne bih ni gledao. Ovu ipak jesam, podstaknut nezadovoljenim navijačkim strastima posle meča srpskih reprezentativaca sa Kameruncima u kojoj nam se bila smešila sigurna i ubedljiva pobeda i radost, a koju su Piksijevi fudbaleri maestralno ispustili.
Navijao sam, naravno, za Brazil, ne zato što imam nešto protiv Švajcarske i njenog multinacionalnog tima, nego što bi pobeda Brazila srpskim reprezentatvcima značajno povećala šanse za ulaz u nokaut fauzu.
Posle prepodnevnog uzbuđenja koje se završilo razočaranjem, ovu utakmicu sam započeo opušteno jer je „moj“ tim bio apsolutni favorit. Natočio sam čašu crnog vina i čekao da se brazilske majstorije pretvaraju u golove, a ja doživim navijačku satisfakciju. I čekao sam. I čekao. Za razliku od one prepodnevne, ova poslepodnevna utakmica mi je bila neizmerno dosadna dok sam čekao da se nešto konkretno desi. Da od rezlutata nije zavisila dalja sudbina naših fudbalera i mojih navijačkih strasti, ne bih gledao do kraja.
Ali sam ovako čekao i čekao – i dočekao. Do 83. minuta su svrsishodno naturalizovani i izvorni Švajcarci odolevali, ali su Srbi na kraju ipak slavili: Brazil-Švajcarska – 1:0.
Tako, ipak, posle kiksa sa Kamerunom, ponovo dolazimo u situaciju da „sve zavisi samo od nas“. Skoro sve. Svi pričaju da je sada dovoljno da bilo kojim rezultatom pobedimo Švajacarsku pa da idemo dalje, a zaboravlja se da bi možda Kamerun mogao da pobedi Brazil, koji je svakako obezbedio plasman u dalju fazu takmičenja, i to sa dva i više gola razlike, pa da pomrsi konce i nama i Švajcarcima. I Saudijska Arabija je pobedila Argentinu sa sve Mesijem.
Dobro, to nije realno ma koliko da „lopta bila okrugla“. Realnost jeste, međutim, da je vera Srba u Piksija i njegove fudbalere oslabila, a biće da je uzdrmana i njihova vera u sebe i sopstvene mogućnosti. Srbija i dalje ima šansu, ali je manja nego što je bila kada je osvanuo današnji dan.
Ako se izuzme neko čudo u Kataru, Švajcarcima je dovoljan nerešen rezultat da idu dalje. Strepnju nam izaziva, ili bi trebalo da nam izaziva, da je Brazilcima bilo potrebno 83. minuta da im slome odbranu i daju taj jedan jedini gol, sačuvavši pritom svoj. Pred nefavorizovanim srpskim fudbalerima je, dakle, zadatak koji su famozni Brazilci ispunili na jedvite jade.
Izveštavanja o fudbalu su prepuna izlazanih fraza, a jedna od njih je da nada umire poslednja. Nade ima, ona je realna i nadamo se. Uzbuđenje traje. Do utakmice sa Švajcarskom splašće sve drugo – gunđanje na igru i vođenje srpskog tima – i ostaće čisto navijanje za naš tim. Dobro je da smo ostali u igri jer bi inače ovo Svetsko prvenstvo u fudbalu za nas prerano postalo dosadnije.
Ovako zahvaljujući Brazilcima idemo u susret novim navijačkim uzbuđenjima. A to je izvan terena suština fudbala: naboj i pražnjenje emocija. Idemo dalje. Navijamo za Piksija i srpske fudbalere.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
