Pustu mladost proveo sam što nad knjigama i novinčinama, što po bioskopima, rok klubovima, ali bogme i formatirajući južni deo leđa prisustvovanjem, tj. pojačavanjem kvoruma u publici na „protestnim“ sedeljkama po književnim i sličnim udruženjima: zli komunisti uhapse nekog, zabrane neke novine, skinu neku predstavu s repertoara, a ono nešto naše intelektualne disidenterije udri po „protestnim tribinama“, a ti mlad, lud, ‘oćeš da čuješ, ‘oćeš da vidiš, a to košta… Lako je i prelako danas biti „nadmoćno“ ironičan prema svemu tome, ali ko ta vremena ne pamti ili se jošte tada nije bio ni rodio, teško da može i da zamisli šta je to tada značilo, kakav je to bio dašak slobode, žudno udahnut kroz minijaturno, jedva odškrinuto prozorče, kroz fortočku, štono bi rekli Rusi, according to Velikić. Kako god, sve su to tempi passati, prošlo svršeno vreme, davna istorija; nije li, uostalom, ideja svega toga ionako bila da jednom dođe vreme zvaničnog i legalnog političkog, ideološkog i svakog drugog pluralizma, u kojem „pesnici pisci & ostala menažerija“ (Milan Đorđević) neće morati da budu erzac normalnih političkih partija, nego će se lepo vratiti svojim sonetima i bildungs-romanima, a za politiku će se brinuti „politički narod“ preko svojih predstavnika, izabranih na slobodnim izborima. Lepo je tada i proročki govorio i zazivao Igor Mandić: „Jedva čekam da bude više partija, pa da ne budem ni u jednoj!“ I došlo je takvo vreme, nije da nije. Okej, znači, eto nama jednosmernog dijalektičkog prelaza, Velikog Skoka iz „carstva nužnosti“ u „carstvo slobode“? Hm, izgleda da su stvari malo komplikovanije, iliti, što bi (parafrazirano) rekao onaj islednik iz nezaboravnog Krunskog svedoka Petera Bačoa: „unutrašnja situacija se intenzivira“…
I tako je, dakle zbog situacije, Božo Koprivica, pisac, esejista, dramaturg, višestruki doktor fudbalskih nauka, zakleti grobar (niko nije savršen!) i jedan od Dobrih Duhova Beograda, iskoristio dodelu nagrade „Biljana Jovanović“ (bio predsednik žirija) da proslovi reč protesta protiv, je l’ te, „aktuelnog društvenog stanja“, i da pozove Srpsko književno društvo – koje dodeljuje ovu nagradu – da se tim povodom nekako oglasi. Bajdvej, nije li Koprivica „zloupotrebio jedan svečani povod za politički govor“? Koješta, svako ko išta suvislo zna o liku i delu Biljane Jovanović zna da bi ona bez ostatka bila na njegovoj strani: pokorno ćutati, kolenopriklono obrađivati svoj vrt značilo bi izneveravati ono u šta je verovala. Elem, evo šta je to, između ostalog, rekao Božo K.: „Bujanju i procvatu desničarskih snaga i pojavi oblika fašizma u Beogradu doprinelo je i naše Srpsko književno društvo. Kako? Prećutkivanjem, tolerisanjem i nežigosanjem nacionalističkih ekscesa, pojava rasne i verske mržnje i poziva na nove ratove. Politikom nezameranja, netalasanja, licemerstva i šićardžijskog krcanja državne milostinje naše književno društvo doprinelo je stvaranju uslova i atmosfere za nagoveštaj sramne predaje vlasti u ruke bliskih saradnika i doušnika S. Miloševića“ (citirano prema: „Novosti“, 17.5.2008).
Pa dobro, šta sad ‘oće taj Koprivica? Nismo li se borili i izborili – znate ono sveprisutno: ja bre šet’ooo, troje cipela razgazijo! A i suzavca se nagut’o, još mi se plače! – za to da „svako radi svoj posao“, a kome je do politike, eno mu onolikih stranaka, a ima i NVO! U principu da, ali to opet nekako zavisi od redovnosti stanja: dok stvari teku koliko-toliko normalnim tokom, to tako nekako i taljiga. Srbija se sada, međutim, nalazi na potencijalno prelomnoj tački, odakle može početi ili nepovratna normalizacija ili survavanje u regresivno/represivno/depresivno stanje varvarske rekonkviste (bojim se da ne raspolažem blažim opisom od ovog, mada znam da će takvo „ekstremističko“ izražavanje silno uzrujati najmanje jednog Novog Srpskog Političkog Mislioca). Jedna od prvih i najrazornijih posledica svega toga bio bi novi ciklus unutrašnje okupacije srpske kulture, novi razorni udar onih istih (ne toliko personalno koliko „svetonazorno“) koji su je koncem osamdesetih već bili uzaptili i stavili pod svoje, sa katastrofalnim etičko-ekološkim posledicama od kojih se nikada nije potpuno oporavila. Rekao bih da Božo K., istreniranim pogledom lucidnog posmatrača i sudeonika, registruje tu opasnost, i drži da treba ne samo reaktivno, nego umnogome i preventivno delovati.
Gde je u svemu tome Srpsko književno društvo? Ono je tipičan „petooktobarski“ produkt, neka vrsta dobrano okasnele alternative famoznom Udruženju književnika Srbije, koje se onomad, kako su se osamdesete primicale kraju, polako transformisalo od makar i čkiljavog „svetionika slobode“ ka epicentru sumanutih etnofašističkih fantazama, da bi tokom devedesetih potonulo na Dno Dna, sa kojeg postojano ne mrda. SKD je nesumnjivo, u svakom mogućem smislu, daleko „bolji“ od UKS-a, no u nekom „društvenom“ smislu njegov je limit to što njegovo jezgro uglavnom sačinjavaju pisci koji su proveli devedesete nekako po strani, ne brukajući se, ali se, bogme, mnogo ni ne zamerajući Tamo Gde Nije Zgodno… Pa dobro, nije to ništa tako strašno i sramno, pretenciozno je očekivati od svih ljudi – pa bili oni i pisci – da jurišaju na stvarne ili „duhovne“ barikade, od mnogih je dovoljno i to da u sramnim vremenima ne čine štetu. Mada, i tu ima granice: onaj ko ćuti kada odvode njegovog komšiju, ne samo da je na najgori način stupio „s onu stranu dobra i zla“, nego se i kandiduje za to da jednom i sam bude odveden u potpunoj, pri tome nekako perverzno zasluženoj tišini…
Čini mi se da baš o tome govori Božo Koprivica; i siguran sam da ne govori uludo, bez obzira na to šta će od njegove inicijative ispasti. Na kraju krajeva, nivo represije uvek nekako određuje i nivo otpora. Oni koji možda sanjaju o tome da slobodnu i otvorenu srpsku kulturu ponovo sateraju u svoj mračnjački, palanački budžak, treba da znaju da to neće moći da učine nečujno, jastukom! Neće im dati Božo, a vala i još poneko od nas…
