Istraga poturica: Neosetljivi na predsedničke ograde
Hajde, kao u onom kvizu, sa osobama a, b i c, beše li to „Kviskoteka“, da čitaocima postavim sledeće pitanje: ko je autor teksta koji sledi?
Boris Tadić;
Mirko Cvetković;
Milan Beko ili neki drugi član kluba „Privrednik“.
Pod naslovom „Moramo menjati naša shvatanja i navike“ u dotičnom tekstu piše sledeće:
„Država svojim aktivnostima može samo pospešiti privredni razvoj stvarajući podsticajno preduzetničko okruženje, no ona ne može zameniti privatnu inicijativu i odgovornost;
Stoga treba shvatiti da su za privredni rast i razvoj odgovorni svi građani.
Poslovanje privrednih subjekata koje nije ekonomski održivo, država svojim merama ne može učiniti takvim;
Za sva sektore i sve privredne subjekte mora vredeti načelo dobrog gospodara;
Za sve sektore i sve privredne subjekte moraju vredeti ista pravila igre, te da ne postoje poželjni i nepoželjni, već samo uspešni i neuspešni;
Odgovorno preduzetništvo treba afirmisati kao jednu od temeljnih vrednosti na kojima počiva privredni prosperitet;
Put prema oporavku i privrednom rastu zahteva saradnju, zajedništvo i solidarnost.“
Da nisam prevodio s hrvatskog na srpski, na primer, gospodarstvo u privredu, poduzetništvo u preduzetništvo, ijekavicu pretvarao u ekavicu, učesnik kviza lako bi rekao da to nije rekla ni osoba a, b ili c, već bi posumnjao na nekog „od preko“.
Tačno, radi se o konceptu privrednog oporavka hrvatske premijerke Jadranke Kosor, tačnije o delu programa, koji se rado čita i još rađe prepričava u krugovima srpskog preduzetništva ovih dana izloženog predsedničkim metaforičkim ocenama o „nepristojnom bogatstvu“ i „mostu tajkuna“, ocenama koje već dvadesetak dana tresu političku scenu Srbije, a koje u pojedinim medijima dobijaju karakter „istrage poturica“ kao da je za opštu sirotinju isključivo krivo nečije bogatstvo i da je spas Srbije u „eksproprijaciji ekspropriatora“ što Tadić nije hteo da kaže, ali ko njega bilo šta pita kad se novinar dohvati tastature.
U ponedeljak sam sedeo levo do Tadića, na konferenciji o medijima i društvenoj odgovornosti korporacija, kada se on sam zapitao, s obzirom na složenost i disperzivnost teme, plus političku osetljivost iste, kako li će to biti interpretirano u medijima.
Očajno, gospodine predsedniče!
I sad takozvane tajkune niko ne može da ubedi da se s vrha države ne vodi kampanja protiv njih, da mediji nisu dirigovani iz vrhovne kancelarije, i da ih odatle ne dele na „poželjne i nepoželjne“ pa ako se neko od njih premišljao da of-šor račune pretvori u domaći konto, sada se plaši za pravnu sigurnost kapitala.
Ne bih rekao da je sva odgovornost na predsedniku. On se svaki put ogradi da ne bi da presuđuje, da govori metaforički, da razdvaja pošteno stečen kapital od kapitala stečenog kriminalom i drugim marifetlucima, ali sve to liči na skupljanje perja iz pocepanog jastuka. Mediji su osetili krv i hraniće se njom, dok, na primer, pomenuti Beko ne izdahne na berzi srpske političke čaršije.
Most i ćuprija: A gde smo tu mi?
U nedostatku drugih klasika dozvolite mi da citiram samog sebe: „Boris Tadić nas je u nedelju obavestio da u Srbiji postoje nepristojno bogati ljudi. Ovaj put amnestirao ih je od kolektivne krivice, što je bitan pomak od shvatanja da je kriv svako ko ima više od nas i da na jednake delove treba podeliti tuđe. Srbija će biti mnogo srećnija zemlja kad se bude ponosila svojim bogatašima, a stidela se zbog nepristojno siromašnih građana, koji se pominju tek uzgred, jer su loš materijal za preraspodelu moći.“
To sam napisao u utorak za dnevni list „Danas“ u novouvedenoj i svakodnevnoj rubrici sa stalnim i pretencioznim naslovom „D.Ž.“ za koju samo Zoran Panović, glavni urednik, veruje da ima nekog smisla i da je za identifikaciju mog autorstva dovoljno što mi je stavio sliku iz profila u nešto što liči na zlatnik s koje me je prepoznala samo kćerka, verovatno iz silne ljubavi.
Ali, ne bih ja citirao samog sebe da se s tim mojim stavom na samoj konferenciji o kojoj je bilo reči u prvom delu ovog teksta nije složio i Boris Tadić, aman izgleda da sam samo ja to zapamtio, dok je drugim izveštačima promaklo, pa su od „tajkunskog mosta“ napravili temu, nastavak serijala o „nepristojno bogatim ljudima“, a vrlo površnom proverom moglo se utvrditi da barem trojica koja slove za najbogatije nikad nisu ni čuli za predlog da plate tu vrstu „legalizacije“ lika i dela, što bi, verovatno, i odbili ako ne bi postojala mogućnost da naplaćuju mostarinu.
Tadić, kao i Kosorka, ne bi privrednike da deli na „poželjne i nepoželjne“. Svestan je da bez jake privatne inicijative nema reindustrijalizacije i napretka Srbije, ali što reče jedan od onih koji se oseća kao „razapet na krstu“, on, Tadić, ima vremena i za vas, glavne urednike, a neće s nama da sedne i da vidimo od čega se živi.
Kako je Mišković prodavao „Maksi„: Dobar dan i do viđenja!
Ako se niko više ne seća kako je priča počela, valja reći da je u početku bila artiljerijska priprema sa „šorkom“ oko „of-šor“ kompanija a povodom vesti da je Miroslav Mišković naumio da proda deo svoje kompanije, „Delta Maksi“, lanac prodavnica prehrambene robe, nekakvim strancima i da izbegne plaćanje poreza na dobit u Srbiji iz te transakcije s obzirom da mu je firma registrovana na Kipru.
„Delta holding“ je u saopštenju potvrdila da se vode pregovori s više renomiranih evropskih lanaca o prodaji udela u „Maksiju“, ali da je daleko od konačnog dogovora.
Mogu samo da zamislim kako su tekli pregovori. Dođu, recimo,Belgijanci i pitaju Miškovića kolika je prosečna plata u Srbiji. On im to pošteno preračuna po ovom novom kursu evra. Kad oni shvate da je to 300 i nešto evra i da maloprodaja u Srbiji opada po stopi od 6 do 8 odsto, u zavisnosti od toga ko procenjuje i prema kom periodu, oni popiju piće na Miškovićev račun i kažu da će se vratiti kad u Srbiji bude prilike da se napravi profit koji bi opravdao njihova ulaganja.
Medijskom lokanju tuđe krvi doprinos daju i domaći ekonomski analitičari opšte prakse. Priča mi, pre neki dan, Branislav Grujić, novoizabrani predsednik kluba „Privrednik“, izabran možda i zato što ni prvi ni bilo koji drugi milion nije zaradio u Srbiji, kako je još na „kopaoničkom Davosu“ te eksperte uporedio s lekarima opšte prakse. Oni s vrata pacijentu kažu da treba da prestane da puši, pije, da smanji kilažu… A kad pacijent pita: Kako to da uradim?, odgovor je: „E, za to morate da pitate specijalistu!“
Što bi rekla premijerka Hrvatske: „Put prema oporavku i privrednom rastu zahteva saradnju, zajedništvo i solidarnost.“
